pookapookapookapookapooka

Ajde, pronađite gde se sve deda (nije) šalio...

Sneg u hladnim predelima štiti useve od mrazeva; on olakšava vezu među ljudima (pomoću saona); Laplanđanin nalazi u takvim predelima one životinje (irvase) koje tu vezu ostvaruju, a koje nalaze dovoljno hrane za sebe u suvoj mahovini koje moraju same da iščeprkaju ispod snega, pa se ipak lako pripitomljavaju, dopuštajući rado da budu lišene slobode u kojoj bi se vrlo dobro mogle održati. Što se tiče drugih naroda u toj ledenoj zoni, za njih more sadrži obilnu zalihu u životinjama koje im, osim hrane i odeće koje im one osiguravaju, a pored drva koje im tako reči more dotura svojim strujama za stanove, služe još kao i gorivo za zagrevanje njihovih koliba. Ovde se, dakle, na čudesan način susreću tolike prirodne prilike usmerene na jednu svrhu, i tu svrhu predstavljaju Grenlanđanin, Laponac, Nemac, Jakut, itd. Ali mi ne vidimo zašto ljudi uopšte moraju tamo da žive. Prema tome, reći da para pada iz vazduha u obliku snega, da more ima svoje struje koje tamo odnose drvo koje je izraslo u toplijim predelima i da velike morske životinje, ispunjene uljem, tamo postoje ZATO što u osnovi uzroka, koji omogućava sve prirodne proizvode, leži ideja neke koristi za izvesna uboga stvorenja, to bi predstavljalo vrlo smeo i proizvoljan sud. Jer, čak i kada ne bi postojala sva ta prirodna korisnost, mi ipak ne bismo osećali da išta nedostaje tim prirodnim uzrocima da bi bili dovoljni za tu osobinu; naprotiv, čak i kada bismo samo zahtevali jedan takav plan, i kada bismo prirodi pripisivali jednu takvu svrhu (pošto je ionako sama najveća uzajamna netrpeljivost ljudi bila u stanju da ih rastura po tako negostoljubivim predelima), to bi nam i samima izgledalo drsko i nepromišljeno.

Imanuel Kant, Kritika moći suđenja, Drugi deo: Kritika teleološke moći suđenja – O relativnoj svrhovitosti prirode od za razliku od unutrašnje svrhovitosti