pookapookapookapookapooka

Bio sam neki dan slikati pluća. Onako, rutinska mjesečna kontrola. Idem malo u privatnika pa malo o državnom trošku pa u privatnika i stalno tako. Skenirao sam uputnice, napravio par lažnih pečata, svaki put se slikam pod drugim imenom tako dok to dođe na naplatu već je kasno. A i šaram malo po gradovima. Siguran sam da još niko ništa nije posumljao. Birokracija ne voli probleme pa se to sigurno zataška. Tako se ja zračim... možemo slobodno reći, prema vlastitom nahođenju. Volim rengen. Ali mi je pomalo počelo postajati dosadno. Pa sam zadnji put, nakon što me ovaj namjestio i naciljao s onim X zrakama, na prsa priljepio prekrižene nož i viljušku. Onako na prsnu kost. I ovaj, naravno, nije ništa primjetio nego me slikao uz onaj predivni uiijuuuuu.... zvuk i rekao mi da dođem preksutra po nalaze. I dođem ja. Pa kažem ime, a sve one sestre iza šaltera se okrenu prema meni... neke se smiješe, neke me onako baš promatraju. Pa dođe moj dragi rengenolog, pogleda me hladno, ko da bi mi prodao bubrege na crnom tržištu i pozove me u kancelariju. I sjednemo mi za stol, ustvari on sjedne pa se odma digne i pozove nekog povećeg bolničara da i on s nama bude tu. Pa izvadi onaj snimak, baci ga na stol tako da odskliže meni u krilo i zlokobno mi ozbiljnim tonom kaže: Koji je ovo kurac? Jeli!? Ja ga, kao, sav u čudu pogledam pa se sagnem i uzmem onu sliku koja je već bila pala na pod. I pogledam je prema prozoru pa je približim malo da pročitam ime, ali kao ne mogu pa se dignem i odem prema prozoru da bolje vidim, a onaj bolničar se isto digne pa krene polako, ko da nije njegov pos'o, prema meni. E, onda se ja okrenem prema rengenologu i mirno kažem: Bogami, beštek. A ovaj da mi jebe milu majku, koga sam ja naš'o zajebavat, da će on mene ravno na psihijatriju, da više nikad neću biti isti, ako ikad uopće izadjem otamo. I onaj bolničar da će me zgrabit, a ja se izmaknem pa počnem bježati po kancelariji, a njih dvojica ko hijene ali ja malen i okretan pa... hop, popenjem se na ormar. I gledaju me njih dvojica i psuju, a ja vičem: Stanite, ljudi, jebemu majku... pa nije ovo moje... nije ovo moj beštek, nije ovo moja slika... pa izvadim osobnu iz novčanika i dam im skupa s onom slikom. Nije moje ime na toj slici... što me spopadate, to me prijatelj zamolio da mu uzmem nalaze jer da on ne može, probada ga nešto u prsima i krv kašlje, ima već par dana... zasp'o je pijan na nekoj svadbi i promrz'o... kaže tuberkuloza, slabo jede, puno pije... kako da mu kažem neću, ne može iz kreveta ustati... što vam je ljudi... vi samo u ludnicu šaljete kad nešto zapne. Pa zastanu njih dvojica... a doktor počne gledat onu sliku na onome što svijetli i sve se nešto mršti... pa kaže: Bogami, ovo je onaj mali beštek za kolaće... ima bit da ga je neko dobro sjeb'o... ajde ti njega hitno dovedi prije nego što crkne pa ćemo sutra mi na naslovnicu od Jutarnjeg. Dobro – kažem ja – ali evo imam i ja uputnicu, mislio sam da je tuberkuloza pa da se za svaki slučaj slikam. Ajde, ajde, daj adresu od ovog nesretnika, poslat ćemo hitnu po njega, a ti dođi vamo i daj mi tu uputnicu. I tako ja bolničaru dam ime i adresu od ovog jednog šupka što mi nije odobrio kredit samo zato što nisam htio skinut kacigu od motora u njegovoj jebenoj banci, pa podjem za rengenologom, sav sretan... jer me već počeo pomalo hvatat strah. Odlijepit će mi se ovaj beštek pa će tek onda ispast pravo sranje. Jer ovaj, bogami... nije za kolače.