pookapookapookapookapooka

Bilo je pet sati ujutro. Pratio sam njenu majku dok smo hitro hodali između kaveza. Stotine kokošijih glava su se okretale postrance i promatrale me dok sam prolazio. Diši na nos, diši na nos- vikala je ona na mene – nećeš ti meni dugo izdržati ako budeš diso na usta. Izjest će te gljivice iznutra, ha ha ha... Smrad je bio neopisiv. Mislio sam na svoju malu sobu u portkrovlju, na noćnu lampu i radni stol mog djeda. Mislio sam na noći provedena sa Kierkegaardom. Mislio sam o Abrahamu. Njen povik me trgne natrag u stvarnost...slušaš li ti mene, ako pretjeraš sa antibioticima, otpašće im perje...zato pamet u glavu, jasno... sve će ovo biti uskoro tvoje... Pogledao sam iza sebe. Redovi kaveza na tri kata protezali su se u daljinu, tisuće glava virilo je iz njih i kljucalo koncentrat u taktu ventila pogonskog stroja za klimatizaciju samog pakla. Ponovo i ponovo u glavi mi se vrtilo pitanje: Što ja radim ovdje, što ja radim ovdje... .Onda se sjetim njenog lika u bijelom i riječi: I u dobru, i u zlu. Nešto me vuklo za rukav. U transu od amonijaka i cijuka, sa čulima paraliziranim pod snagom dojmova, gledao sam u punicu. Nešto mi je govorila. Zlatni zubi su joj bljeskali pod snažnim neonskim svjetlom. Snažan šamar vratio me u stvarnost. Punica me gledala bijesnim pogledom i govorila: Nemoj mi se sad počet gubit, jebem li ti sunce pedersko... gdje li je samo tebe našla...ajde za mnom, opet je neka crkla i začepilo odvod od govana... trebat će nam sajla...Desankaaaaa, ajde donesi sajlu u kanal...