pookapookapookapookapooka

Bilo je to u Sarajevu, početkom '91. Umro je neki prvoborac ili nešto pa je trebao vod za počasni plotun. I uzeše moju bateriju. Vojna pošta 3947/11. He, he. I dobro. Daju nam manevarce, po pola okvira, da bude jači pritisak jer znaju zapet ako ih je malo. I zašarafimo pojačivače trzaja, da ne bi morali repetirat. I objasni nam naš vodnik neznamvišekojeklase Feredin Betići što trebamo radit. On će tri put reći: Pali!, a mi ćemo tri puta opalit. I dođemo mi na groblje. Bare (sa Bara se niko ne vraća). I posložimo se tamo, sve po pe-esu. A pomalo je i snijeg padao. I tako, dovezu onda i pokojnika. I ja se umalo počnem smijati kad ukopčam da su mu sanduk dovukli na nekom malom topu. Jer je pokojnik preživio rat. E da bi ga opet top odvuk'o pod zemlju. I neko održi govor o Sutjesci i Neretvi, i o svemu što je ovaj preživio, i tako dalje... pa ga onda polako počnu spuštat s onog topića u zemlju, a mi lijepo dignemo puške u zrak. Pa Feredin kaže: Pali! A mi umjesto BRAM, napravimo TA-RA-RAM. I tako na našu sramotu, sva tri puta. Samo zato jer sam pametni ja ostavio pušku na rafalno. I dok sam je spušt'o i stavlj'o na leđa, gurnem ja onaj kurčić do dna, na pojedinačno, da se ne zna ko je zajeb'o. I pokupimo se mi sa mjesta nesreće, uredno, u stroju, kako dolikuje pravoj vojsci. A usput nam Feredin jebe sve po spisku. A i mi njemu, samo u sebi. I žao mi je i dan danas.Što sam čovjeku malo zajebo sprovod. Ali ja mislim da pokojnik zna da ja znam ko su Nijemci, a ko su NEMCI. Pa mi je sve i oprostio. I slava mu. Stvarno to mislim.