pookapookapookapookapooka

Priznajem. Jutros sam se pokušao ubit. Već sam i prije o tome razmišljao i uvijek sam smatrao kako je eksploziv (ne bomba, bomba ima gelera, mog'o bi neko nevin stradati) nekako najbezbolnije i najbrže rješenje (kao što sam rekao 6000 m/s). Ali jutros, kad je kucnuo i taj čas nekako mi je bilo u kurcu da me skupljaju satima sve dok im ne dopizdi, a da ostalo pojedu mravi i galebovi. Niste valjda mislili da bi se doma dig'o u zrak!? Pa imam i ja neka moralna načela, zašto bi mi susjedi morali mijenjati prozore jer je meni kemija mozga u kurcu. Jeli tako? I dobro. Da se trujem, nemogu; na većinu stvari sam razvio otpornost. Da se režem? Dugo traje, a nemam televiziju da ubijem vrijeme. A i nekako je pičkasto. Pištolj nemam. Živim na prvom katu, treb'o bi skočit barem deset puta. Da idem na krov, uhvatit će me ona baba da platim vodu za 10. mjesec. Sranje.
Nema druge, moram se objesit. I pođem u željezariju i kupim tiplu broj 14 i jednu kuku od rosfraja i tri metra prigodno crnog konopa. I onaj mi prodavač kaže kako je izvrstan konop, da ga nautičari stalno kupuju i da jesam li ja nautičar? I što ću sad? Reći: Ma nisam vam ja nautičar, meni treba konop i kuka samo da se na miru objesim doma. Pa kažem: Jesam...malo. I on jedva dočekao pa mi počne pokazivat razne brodske pizdarije, da bi li ovo, da bi li ono, a meni stvarno to ništa nije nikad trebalo, a sad više pogotovo i neće. I onda izvadi iza pulta neko sidro (ancor) i kaže: Evo, taj vam konop može dvaput teže sidro od ovog izdržat. I meni padne na pamet kako bi ja mog'o testirat ta svoja privatna vješala s nečim, onako, da ne izvjesim k'o budala na kraju. Pa kupim i sidro. I sve platim čekom, i to još izvučem i odgodu. I dobro. Dođem doma, izvadim bušilicu, izbušim rupu, uguram tiplu, zašarafim kuku, vežem konop, napravim omču, stavim sidro na omču, stegnem, popnem se na stolicu i pustim sidro i ....pang-da-lang....izleti i tipla i kuka iz plafona, a sidro uz teški zveket padne na pločice i slomije dvije-tri. Jebiga. Jeb'la me pamet suicidna, pa znao sam da mi je plafon od trske i maltera. Jebiga, sad treba naći armirano-betonsku gredu u plafonu. A kako mogu znati gdje je ta jebena greda? Pa kontam, ajde, idem bušit nasumice pa ću valjda naletit na beton, sve to ušarafit pa da završim više s time, već me počelo i pomalo nervirat. I počnem ja bušit. I bušim malo tamo, malo vamo, lijevo, desno (?), u kuhinji, u sobi, u hodniku i sve ko da bušim jebenu tortu, svrdlo samo proleti. Dobro, onda! Idem sistematski! Pa krenem s jedne strane dnevnog boravka svako 5 centimetara bušit po jednu rupu. I nakon tri sata, kad sam izbušio cijeli dnevni boravak...opet ništa. A ja prašnjav, polu-gluh i oči mi pune oštre prašine od bušenja. E, ne predajem se ja tako lako....pa krenem sistematski bušit i sobu. Opet ništa. Pa udarim po hodniku i taman da i njega detaljno izbušim...kad zvoni neko na vrata. I ja polu-lud, mahnito otvorim, kad tamo ona baba maše s računom od vode i govori kako zna ona da mi plaća kasni, da je gledala sve na televiziji pa ako bi mog'o ikako što prije...jer da se drugi bune...pa onda pogleda mene potpuno bijelog s bušilicom u ruci, pa proviri iza mene i pogleda stan sa par tisuća rupa na plafonu i pita me onako veselo: A vi to nešto prepravljate? A ja, potpuno defetistički, samo mirno kažem: Ma ništa naročito...samo malo ubijam vrijeme.