ponekad samo praznina
ide kraju
pupovi duda čekaju sami
o mojim čekanjima
nema govora
ponekad nijemost

govori jače
i suncu se ne izlazi
uzeti zemlju ticalima
i preplivati more
a sve teško otresti
sa ramena
ponekad se ogrnuti
čistom srećom
tvojim glasom
tvojim plesom

uzmi i daj
daj i uzmi
svrši u tom grču
zašto tada ne okreneš
glavu
i spustiš se niz padinu
bez pogleda
ponekad tako gledam
u tvoja leđa
i nisam nesretna ako
su blizu

pokazuješ mi limite tvoje
savitljivosti
koja nema kraja
zašto tada imam dojam
da čekaš da se približe
koraci tuge
i da se saginješ ne bi li
ubrao ljubav
sjene oluje neće te
razuvjeriti od pogleda u
daljinu
tvojim glasom, tvojim
plesom

što su hrana za mnoge
ti uzmeš moj dodir
i gudiš s njim među nepoznate
smreke
i napuštaš tu ulicu
koja nema ništa sa tvojom
strpljivom šutnjom



nina