Posvećeno Kimeranima i njihovom boravku u Maloj Aziji
Jedno selo maleno,
Obrađena polja,
Seljaci svud razbacuju
Veću hrpu gnoja.
Zemlja podrhtava
I konji se njuše.
Prašina se diže
K'o da vjetar puše.
Lopate bacaju
I koplja se dižu;
Zemlja sad' već tutnji
Kimerani stižu.
Kad Kimerani sjeku
Tad padaju glave.
Skalpovi se skidaju
Radi veće slave
Hrabri Anatolci
Na Kimerane skaču;
Muževi umiru,
Udovice im plaču.
Kimeranin ih sječe
Ili kost im mrvi;
Žitna polja crvena
Crvena od krvi.
Anatolci izgube,
Svaki negdje bježi.
Mrtvo dijete majci
Na prsima leži.
U mrtvim očima
Proširene zjene.
Svud se čuje vrisak
Silovane žene.
Kuće se spaljuju
I odvodi se stoka.
Glede Anatolaca,
Neće bit' svjedoka
Kimerani odluče
Što trebaju da rade.
Anatolce zavežu
I noževe im izvade.
Kimerani se vraćaju
U pustinje sinje.
Anatolci ostaju,
Poklani k'o svinje.
|
