srijeda, 25.04.2007.

ne odustajem

ponekad mi se sve čini tako bezizlazno. onako kao da sam u nekom vakuumu, znam što bi se trebalo dogadjat, znam što otprilike želim ali to se jednostavno ne dogadja. ok, stvar je u tome da moram poduzet nekaj da se to dogodi...ali ponekad sav moj trud ispada uzaludan.
ok, imam cilj ...želim napraviti nešto, ali ponekad je teško čekati. ponekad me ta neizvjesnost ubija. obeshrabruje me, iako si govorim ma sve će bit ok, samo moraš bit uporna...ponekad me uhvati strah. i ono pitanje što ako?
ali onda nekako skupim snage...iako bi se najradje prepustila, ponekad osjećam kao da sam umorna. malo mi je to glupo reć ali stvarno, kao da sam umorna, od borbe, od iščekivanja....strepljenja a kao sve je kul. moš mislit. ljudi to često rade. pretvaraju se, stavljaju odredjene maske kao sve je ok, ili ne žele pokazat kak se ustvari osjećaju i što misle. možda bi bilo prebolno. ne žele plakat. neki se pretvaraju da ne znaju što se oko njih dogadja ili da ih se to opće ne tiče.
dakle, mislim da znam što želim ali teško je bit uporan.pogotovo ako si u svemu tome sam. i ne govorim da si sam samo ako drugi nisu uz tebe, nego i ako jesu ali nemaš kome reći. ili ne želiš nikog opterećivat.usamljenost. hodaš u gužvi a opet si sam. nemaš nekoga pred kim bi mogao bit ono što jesi, nekoga ko će te zagrliti. i tako ja imam otprilike neki cilj...ali teško je ponekad...radim sve samo da skupim malo snage,, malo nade...per aspera ad astra ili trnjem do zvijezda...i ne odustajem.
01:00 | Komentari (15) | Print | ^ |

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.