znam da nista ne znam

Evo, nisam nigdje isla van...nekak ne znam zakaj al sam ostala doma...

danas je bio dan narcisa, kad se prikupljaju sredstva za lijecenje raka dojke.
i tak si razmisljam, kak ljudi imaju hrpu problema, stalno su zbog necega tuzni, a onda kad im se dogodi nesto kao sto je bolest ili tak nesto, ustvari shvate kak su se prije bezveze zifcirali. mislim zbog sitnica. al to je tak. jao kolko sam ja znala panicarit zbog gluposti, jednostavno u tom trenutku puknes, a poslije vidis kak to nije bio tak neki veliki problem. otkad su mi se dogodila par takvih dogadjaja koji te trgnu, munjevito bace u realnost shvatila sam kolko su ustvari vazne one najjednostavnije stvari, one najosnovnije. to ti je kao da udjes u samu srz, na svojoj kozi odmah shvatis golu istinu, i sve ti je odmah jasno. ne trebas vise opce razmisljat, ne trebas patit me trebas tugovat, ocajavat kukat. tog trena prodje ti kroz glavu koliko sam zahvalna sto sam ovakva kakva jesam, sto sam zdrava, sto sam dobila novu priliku za zivot, za svaki dan koji cu od sad zivjeti tako da izvucem maksimum iz svake sekunde. da uzivam u tome.
i naravno svi imamo neke probleme brige...ali to je sastavni dio zivota, i trebamo bit zahvalni pa cak i na tim problemima, jer ih imamo zato sto smo zivi. svako ih ima. neko ovakve neko onakve.
i onda kad vidim kako ljudi malo cijene ono sto imaju, i ono sto jesu, kako se unistavaju, ne paze na sebe i na druge, bave se raznoraznim glupostima, zivciraju se zbog toga dal im je neko reko da se plave cizme ne slazu uz crne hlace, ili je neko izvrijedjao njihovog psa, ustvari sam zahvalna na svojim problemima, jer mi se cini da ovi koji ih nemaju izmisljaju ih ili rade kojekakve gluposti iz dosade. kada vidim kako se neki ljudi trude a nemaju mnogo toga neki su cak i hendikepirani, invalidi slijepi...ali imaju ispunjenije zivote od mnogih koji su ponekad slijepci i pored zdravih ociju.