pjaceta

Šutnja je zlato

Evo da i ja napišen neki 'bolesnički' post. Neću duljit, nego ću odma' - Kolpalo me. Nije me kolpalo onako za umrit ali dovoljno jako da san zalegla. Aj sad to sa fibrom, kašljen i svin otin šta ide uz dobar prehlad, nego mi je ka i uvik udrilo na grlo. A to van znači da nisan mogla govorit, več četrnaest dan mučim. Ne triban van pri tom opisivat Luiđjeve osjećaje. Nikad srtiniji. Platija je piće cijeloj svojoj Likovnoj sekciji šta ide četvrtkom u šest, pa i onoj radionici makrameja šta ide odmah iza njih u osam. Koja je to srića kad žena ne more govorit.
San svakog muškarca – žena koja muči. Šutnja je zlato - stoji na ulazu u Luiđijev 'atelje'. Ja se pravin da ne vidim, ka šta on puno toga ne čuje šta govorin. Super je namin tako, ja ne vidin, one ne čuje i sasvin dobro živimo, skoro pa savršeno.

Nije samo šutnja san svakog muškarca, već i 'harem'. Sičan se, kako se je moja bidna Nina jidila na svog dečka šta joj je jednom u razgovoru reka da bi on ima harem. Bila je šokirana, bentila je - šta da mu ona nije dovoljna, da ona nije tako posebna, da … Ajme šta je zapinila, ka more uz buru. Mene to nije tako pogađalo, rasla san sa muškim društvom, braćom, uvik je bilo priče o ovom, onom, sve tajne muškog pogleda su mi bile dostupne. Šokantne, ali dostupne. A tajne se ne izdaju. To, da svi muški sanjaju o haremu, nije nikoja tajna, to i vrapci već znaju, a i oni golub u rukama.

Imat puno žena, uživat u njimin, a da one muče i ne zahtivaju ništa. To ti danas ima samo još u seriji Suljo veliki. Pa čak ni on bidan nije ima te sriće, već onu Hurem šta je tila da je samo njezin i ničiji. Ovih dana san i ja počela gledat otog Sulju. Gledan i razmišljam, ma nemaš tu što razmišljat, to ti je njimin svim u krvi. Žene, žene, žene. Žene za razonodu i razbibrigu dok oni rade puno važne državničke stvari (haraju i harače). A kad in se u toj razonodi i razbibrigi rodi dite, potomstvo je zagarantirano i te žene nisu više za razonodu, već samo za odgoj diteta. Obavila je sve šta je imala i sad može trunit u nekoj sobi punoj zlata, a da je Suljo više ne pogleda jer ima toliko puno lipših, mlađih, užih. Žena koje se hihoću, zabavljaju i muče. San svakog muškog je bar jednom u životu bit Suljo Veliki.

Kad san ja ovu teoriju istresla otom mom Liđiju, on je bija zgrožen, pomalo i uvrijeđen, da nije to tako i da nisu svi muški taki i ovo i ono. E, kad generaliziraš onako odokativno muške, to ne ide, a kad udreš po ženama, onda može. Sve su one gnjavatorice, šta stalno nešto hoćeju, šta govore jedno, a misle drugo, šta… Zato muški vole kad žene muče. Kao što Luiđi voli kad ja izgubin glas i moran sve te teorije zadržat zase ili ih istrest na blog.

I onda kažu da je šutnja zlato. Meni se baš ne čini. Kad ja mučim, ili san ljuta, a to nije dobro jer će prije ili kasnije to vidit bila dana i to sa kamatama, ili vidin da nema fajde govorit o meni važnoj temi, šta u nastavku znači da ako i drugom nije važna, znači nismo si više važni. Kako god okrenem, kad ja mučim, to ne izlazi na zlato.


Postojte ljudi koji malo govore, koji ne govore, koji su šutljiviji, koji… Luiđi voli reć da van je on taki. Je, kad san ja u pitanju. A kad dođe u posjetu susida Nera, ajme šta zna lipo pričat, o svemu, može govorit i dvi ure u komadu. A susida trepće očima i sva se topi, a na kraju uvik kaže – Ajme, Pjaceta, šta si ti sritna sa ovakin čovikom koji zna tako lipo govorit, koji zna puno toga o svemu.

Je, srtina i presritna kad to ne želi samenom dilit. Ja van dođem ka kućni ljubimac, pa mi više ne triba posvećivat pažnju. 'Pa, reka san ti'. 'Oli moram sad to stalno govorit. '

Ponavljanje je majka mudrosti. Ali ne i Luiđiju, za njega je ponavljanje tlaka, pričanje - tlaka, za njega van je to trošenje emocionalne energije, a on je po prirodi više za emocionalnu stabilizaciju. U ovin vremenima štednje na svim područjima, on najviše voli štedit na emocionalnom-komunikacijskom području.

Eh, sad. Ne bi bila ja, ja, Pjaceta glavon i onim ispod brade, da neman i za to svoju teoriju.


Emocionalna štednja nije samo Luiđijev izum, to van je bolest današnjice. Naše društvo je takvo da se ne smije pokazivati previše emocija, intime, blože sačuvaj neke kućne drame, kazališta u kući ili bilo kakvog emotivnog bojanja. U obitelji nas uče da se šuti, u školi nas uče matematiku i životne činjenice, u odnosima nas uče da smo sretni bez truda, na poslu nas uče da smo 'profesionalni', ustvari svi nas uče – da se ponašamo kao Englezi – učtivo, suzdržano i bez ikakvog emotivnog impulsa. Hladno, premišljeno i racionalno. Racionalno. U odnos treba uči po pameti.




I ja vas pitam, di je tu srce? Di su tu emocionalne boje? To ne znači da sad moramo harati svojom žalošću, veseljem, … već znati i emocije ispoljiti, kao što znamo izreći i svoje mišljenje. Kultivirati svoje osjećaje te ih se usuditi pokazati jer i oni su dio našeg života. Nismo mi samo racionalna bića, već smo i duhovna, duševna. Nije čovjek samo njegov IQ, već i svi ostali kvocijenti što ga čine čovjekom. A mi zapeli za taj IQ, za pamet, za razum, pa se držimo hladnoće u odnosima kao da je to nešto dobro, nešto što nas može spasiti od pričljivih i plačljivih žena.

Jednom prilikom mi je prijatelj Hiro reka: »Ja nikad nisan vidija svoju ženu plakat.«
»I jel ti sad misliš da ona nikad u životu ne plače?«
»Ne, ali nisam je vidio predmnom plakat.«

Zamisli, plakati je sramota. Plaču samo slabi ljudi, plaču samo krhki. Oni veliki, hrabri i jaki, oni ne plaču. „I tu majka tvrda srca bila da od tuge suzu ne pustila…“ Tvrdo srce. Jeli tvrdo srce znak jačine, jeli tvrdo srce znak razuma, stabilnosti, … ? Jeli tvrdo srce osobina koju mora imati ozbiljna žena za ozbiljni brak, jer sve one koje plaču su 'nesigurne'? 'Plač je znak slabosti', takvo uvjerenje vlada u našem društvu. Aj em sprajzd, a ja san bidna mislila da je plač znak boli, znak kad te netko povrijedi, znak kad ti netko načini nešto nažao, znak kad netko zgazi tvoje osjećaje, tvoje misli, tebe. I skužajte, ako nikad neću biti dovoljno razumna i 'sigurna' za ozbiljan brak, razumni odabir mirnog bračnog suživota.

Mislin da poanta tog suživota nije mir i energetsko emotivna blokada, već uzajamna rast, topla utjeha te prijateljsko povjerenje. Zato ću van ja ostat ovako pričljiva i nerazumna u nekim svojim zahtjevima, lanut ću uvik kad me nešto fascinira, kad me nešto zasmeta, uvijek ću se rasplakati kad me nešto povrijedi, tražit ću pažnju, utjehu i ljubav jer mislim da nije grijeh pokazati svoje srce. Pa makar ono bilo ranjivo i meko. Pa što ako je u trendu današnjeg društva tvrdo srce, ne pokazivanje osjećaja, ne govorenje o stvarima o kojima se ' ne treba' govoriti. Hvala, ne želim biti tako moderna, volim svoje staro i izmoreno srce, volim ga tako ženskastog. I što da je meko, ta nije ona stvar.

I znate što ja mislim, da bi žena morala plakati pred svojim muškarcem, pred svojim bližnjima jer ako nema osnovnog povjerenja u svoje najbliže, ako se ne možeš nekome povjeriti, što onda činiti sa svojim osjećajima? Baciti ih, zanemariti, izbrisati,… ? Ne ide. Emocija je odnos. Javlja se među ljudima, nikne, raste, cvijeta ili zamire. Ako ne marimo za emocije drugoga, ubrzo će to nezanimanje voditi u egoizam, sebičnost, usamljenost, otuđenje. U međuljudskim odnosima rastu naše emocije, u njima se one oblikuju, grade, krše. Tu imamo polje razvoja gdje možemo svoje emotivne nagone kultivirati i uz empatično ćutenje znati ih podijeliti. Ovladavanje svojim emocijama (to znači i prihvaćanje i onih negativnih) i sposobnost uživljavanja u druge pomaže nam da čujemo druge, da rješavamo sporove te konstruktivno sudjelujemo u odnosu. Za društvo u kojem živimo čini mi se potrebno imati tu neku emocionalnu zrelost, znati prepoznati svoje emocije i sa njima znati komunicirati, pokazati ih kao solidarnost, međusobnu pomoć.

Ako ustrajavamo u šutnji, stvaramo neko nepovjerenje, zidamo zid oko sebe, srce zatvaramo da trune u samoći i nerazumijevanju. Nitko ne zna što se iza toga zida krije, ne možemo ni pomoći, ni razumjeti, a nikad ni ne možemo biti sigurni što može potisnuta energija osjećajnosti u nekom trenutku izazvati. Sa tim emotivnim oklopom ponekad šaljemo i poruku drugome da nas ne zanima, da se ne želimo sa njim družiti, odričemo mu prijateljsku utjehu, rušimo krhko povjerenje, obavijemo ga hladom, racionalnom distancom, koje ponekad mogu biti i izvorom zla.

Zato ja velim da šutnja nije zlato i oprostila san Luiđiju šta je čašćava cilu svoju slikarsku i onu makrame sekciju, ali san ja isto njemu rekla svoje. Sve ovo šta san i napisala. Sasluša je, nasmija se i reka, da me nima, tribalo bi me izmislit ali da će on i drugi put čašćavat kad mi nestane glasa. Jer za njega je još uvik žena koja muči, zlata vridna i da će me usprkos toj mani jednog dana možda ipak vodit prid oltar pa makar samo da ušutim. Ooooo. E, a u tom slučaju bi možda i zame šutnja bila zlato