Bi li umro da skočim sa šestog kata? To me oduvijek zanimalo. Ja, naime, živim na šestom katu. Već dvije godine. Nije loše. Ma, ja imam te neke svoje povremene paranoje. Evo, danas je ta. Bi li umro? Bi li uopće imao hrabrosti skočiti? Što bi se dogodilo u slučaju požara u stanu, a kroz vrata ne mogu? Gledam s prozora tu udubinu dugu 6 katova i pitam se to. Nekako mi se čini da bi izgorio. Ja sam kukavica, bojim se visine. Dakle, izgorio bih. Zgodan kraj jednog života. To bi i jedino bilo zgodno u mom životu. Živim, recimo to tako, dosadno. Ujutro se ustanem kasno, imam tu neku gripu koju vučem već par mjeseci, svi me uvjeravaju da to nije to. Ponekad i zakašljem. Čudno je i meni, ali tako se osjećam. Nakon toga pišem za časopis, loše me plaćaju, pička im materina. Nakon toga odem do kafića. Popijem kavu. Dobra im je kava, a i konobarica. Ne bi je jebo, bolestan sam. Nakon svega toga bi otišao doma. Eventualno neki sastanak, ali sada ne. Ne u posljednje vrijeme. Moram se odmarati, moram ozdraviti. I onda tako promatram stan. Taj moj stan na šestom katu. Stvarno nije loš. Što ga dulje promatram kužim da je stvarno OK, u početku nisam bio zadovoljan. I Gazda je OK. Ne gnjavi. To je rijetkost. Ja znam. Živio sam svakako. Ima puno kutova taj moj stan. Nisam ih sve primjećivao dok se nisam razbolio. Čudno je to. Otišao sam u kuhinju, nema ništa u frižideru, trebao sam otići u dućan, zaboravio. Sjedam za stol, jedem mrvice sa stola. Naručit ću nešto, kasnije. Popijem čašu vode i odjednom se sjetim. Pa, da… To je ono što trebam učiniti. Upravo to. Pa, da. Trebam priznati konobarici da bi je jebo. Možda mi to promjeni život. Konobarica nije baš nešto lijepa. Neće mi biti problem to učiniti. Nisam dugo, jel, jebo. Bilo bi vrijeme, možda me to ozdravi. Zadnji put sam se jebo s Helenom. Bili smo u vezi godinu i pol. Dva puta sam je ulovio u varanju. Oprostio sam joj, što ću. Onda sam je jednog lipanjskog jutra ostavio. Trebali sam ići na ljetovanje. I ona sa mnom, ali nije radila i nije imala novaca. Sporazumjevalo se da ću joj ja platiti put, ja sam radio u knjižari. To bi me došlo cijelu moju plaću. Dugo me mučilo to. Mislio sam da sam sebičan i onda sam shvatio da zapravo jesam, ali da je i ne volim. Ostavio sam je i uputio se na ljetovanje. U tim pijanim lipanjskim noćima skužio sam da je bila s većinom mojih frendova. Kurva. Ja nisam varao. Rijetko se ševim.
Ta moja konobarica ima kratku crnu kosu, stalno nosi naušnice, velike, raznobojne. Oblači se sportski, završila je srednju ekonomsku, kafić u kojem radi joj je od strica. Izgleda prosječno, nije moj tip, ali nije ružna. Sjedim nasuprot nje i promatram je. Ona nema posla, pere neke čaše tek reda radi, i pjevuši neku stranu pjesmu, nikad čuo.
- Dosadno ti je doma, a? – pita. Ja samo klimnem, gledam joj u bokove.
- Šta si nešto zamišljen. Nekako si mi tih u zadnje vrijeme, šta je bilo? – pita. Ja slegnem ramenima. Što joj reći.
- Tako – eto to.
- Nisi ti neko društvo, znaš. Jučer sam ti vidjela onog frenda, kako se zove, Zloju.
- Što s njim? – pitam.
- Pa, ništa. Kažem da sam ga vidjela. Bila sam u gradu, on više ne dolazi do tebe?
- Ne.
- Posvađali ste se?
- Tako nekako.
- Aha… - zaključi. Mislio sam da će pitati zašto, ali ona nije jedna od tih cura. To mi je laknulo. Ne volim pričati o toj svađi sa Zlojom. Pjesma s radija je završila i ona je krenula promjeniti stanicu. Mogao sam dobro promotriti njenu guzu. Ne znam zašto, ali nekako mi se to činila odlična prilika da je pitam želi li se jebati sa mnom. I pitao sam.
- Želiš li se jebat’ sa mnom?
Ona se okrenula, pomalo je iznenađena. Radio šušti, gleda me ravno u oči.
- Rado, ali nisi moj tip – izgovori to tek tako i nastavi prati čaše. Gledao sam je još neko vrijeme. Šteta. Ustanem, ostavim 6 kuna i krenem prema izlazu.
- Ej, nema ljutnje? – dovikne.
- Ne, sve je OK – kažem i izađem. Ništa, znači nju jebat’ neću. Krećem ulicom prema zgradi. Nije baš neka ponuda na cesti, par baba, jedna cura. Nije zgodna. Ne znam otkud odjednom ovakav seksualni naboj. Možda ozdavljujem. Ma, trebao bi se obrijati, ići po gradu, poslati par poruka mogućim curama. Nisam ja ružan dečko. Mršav sam, nekad sam imao mišiće, crna kosa, crne oči… Ne znam, ova gripa me potpuno ubila. Trebam nešto napraviti sa sobom. Ulazim u zgradu, lift, ključevi, stan, soba, tuš. Oblačim svoje sretne traperice i crnu košulju, dobro mi stoji. Idem malo šetati. Šetnja me opušta. Ponekad. Šetam tom svojom ulicom, kao da hoću pokazati ljudima da imam posla. Kao, negdje žurim. Vraga. Nemam što radit’. Dolazim ispred dućana. Zagledam se u izlog. Zgodne hlače. Možda bi ih mogo kupit. Imam nešto sitno love, nisu skupe. Ulazim, a kad ono prodavačica...
ODLUČITE VI!
|
