i hodam ti ja tako ulicom i dođe do mene neki tip sav uzrujan i uplašen i pita me dal možda, kojim slučajem imam vrećicu s ledom kod sebe - a ja ostanem paf! pa alo čovječe što će mi vrećica sa ledom, jesi ti normalan, pa vraćam se sa posla, radim osam sati na dan u rudniku, kod kuće me čeka četvero gladne djece i žena i sad bi ti još da sa sobom nosim vrećicu s ledom? pa što je s tobom? i kaže on meni pa ako slučajno ostanem bez prsta ili uha da stavim na led pa da mi kasnije u bolnici prišiju natrag. čudan čovjek, pomislih i krenuh svojim putem, kad ono PAF! ko iz vedra neba kraj mene proleti elisa od helikoptera i ovom odreže uho i prst. i pomislim ja, joj pa taj mora da je stvarno vidovit, paf, te mu velikodušno dam vrećicu punu leda.
pero.
