Preobičan život
nedjelja, 06.08.2006.
Sold soul
Nakon razmišljanja(ili bolje rečeno borbi između mene i demona-netko će možda znati o čemu pričam-)konačno sam popustio.Ali neka jedna stvar bude jasna,popustio pod okolnostima zbilje iliti realnosti,a ne što sam se slomio.My will is good.I made i packt.Ne moram reći s kime,mislim da budete shvatili.Mislio sam bude išlo,teško,ali nekako bude.Prevario sam se,kao i u mnogo stvari u životu.Nema veze,to je život,surov,ali kakav takav.Sagledao sam sve moguće opcije sa svih strana.I vjerujte mi,to je trajalo jako dugo.Buđenje u grču,bolovi,hladan znoj.Tako je sve počelo.Borba iznutra.Neprospavane noći,puštena pokoja suza(da i muškarci plaču zar ne),besciljno hodanje.Sve to dolazi u paketu.Dio po dio.Tiho i bešumno.Misliš,po danu bude bolje.Sve će to nestati kao ružan san.Otpuhnut će ga vjetar u nepovrat.Ka nekakvom ništavilu koje je kao stvoreno za to.Wrong again.Radiš ono što moraš da bi preživio,dobio crkavicu od plače i na koncu preživio od toga.Hm...savršen scenarij za umrijeti.Da,umrijeti od dosade,ali i od ničega.Bolje rečeno,umrijeti bez ičega.
Gledao sam druge.Sad imaju,sad nemaju.Hodaju po tankom ledu koji samo što ne pukne,a kad pukne...the end baby.
Pustiš pokoji smješak,kažeš sebi:"To i mene vjerovatno čeka.".Odlična sudbina,potpuno isplanirana.Sve do u detalj.Padne mrak,da "onaj" mrak.
Ležim u krevetu,u znoju i jebenom strahu da zaspim.Sve je kao u filmu.Tišina vani,a u glavi košmar i krikovi.Nekad jači nekad slabiji.Not fuckin' again.Odhrvaš se svemu tome,napokon zaspiš.Probudiš se ujutro,slomljen,ljut,razočaran.Stisnutih zubi krečem u novi dan.Kažem bit će bolje.Imaš tih svojih deset prstiju na ruci i pamet.Rješit češ sve nekako.Što te ne uništi te ojača ne!?Ali uzalud.Prolaze dani,ništa se ne miče.Sve stoji.Nema pomaka.Bijesan i ljut,razočaran(opet).
Sve jače me sve to slama,lomi poput drobilice za željezo.Prije neki dan sam klonuo.Suza nije bilo.Not any more.Ležao sam dugo nepomično.Buljio u strop,ne trepnuvši.Tisuće slika mi se pojavljivalo pred očima.Nisam se mogao ni na jednu fokusirati(barem da mi malo bude lakše),prebrzo su prolazile.To fast for me.Ustao sam konačno.Glava mi je pucala od bolova,titralo pred očima.Stisnutih zubiju,na granici bola,odšetao sam do kupaonice.Pogledao sam se u ogledalo.Imao sam šta vidjeti.Sjenu od čovjeka.
Ali vidio sam nešto još strašnije.Vidio sam "Njega".Naglo sam ustuknuo.Zažmirio,prodrmao glavom.
Pustio hladnu vodu da se umijem.Lagano sam podigao pogled(ponovno).Pogledao u ogledalo.Nije ga više bilo."Jebote,više se ne mogu ni popišati u miru"-samom sebi ću pomalo u šali.Taman se okrenuh da izađem van,ali nije to bilo tako jednostavno.Morao sam još jednom pogledati.Prokleta znatiželja(ili sudbina?).Pogledao sam...bio je tamo.Gledao me.Oči su mu bile strašne,ali pak opet smirujuće.
Nisam mogao skinuti pogled s njega.Bilo je to jače od mene.Htio sam,stvarno sam htio,ali nisam mogao.Bio je jači,uporniji,pametniji valjda.Činilo mi se kao da nestaje svijetla oko mene.Ne nastaje potuni mrak,neka vrst sivila,mutnog sivila.
"Konačno se srečemo,mano et mano".Zvučao je nekako podrugljivo,posprdno.Šutio sam.Šta sam mogao u tom trenutku.Čekao sam(kao i većinu toga u životu)da se nešto desi ili da se jednostavno odjebe.Znam,zvuči glupo,nepromišljeno.Bahato možda.No to je bila realnost,barem u tom trenutku.
"Šutiš,takve volim"-rekao je polako i tiho"volim kad mi se šuti,barem neko vrijeme.Volim poslušne."
Lagano sam zakoraknuo unazad."Već odlaziš,a još se nismo upoznali.Ah..."-uzdahnuo je "pa mi se ionako već znamo,samo što ti još nisi svestan toga.No bit češ...vjeruj mi."
"Kaj mi je?"-rekao sam samom sebi-"Pa ti si stari moj u laganoj banani".Naglo sam se okrenuo i izašao.Sjeo sam na krevet.Bilo mi je pomalo hladno.Duboko sam uzdahnuo.Sklopivši oči ugledao sam ono čega sam se bojao.On,proklet bio,on.Nasmijao sam se."Pa ovo je ko u Strava u ulici brijestova,dio...kaj ja znam koji".Imao sam i ja svojih mušica,ali ovo je bilo malo previše.Na brzinu sam se spremio i izašao van.Bilo je prohladno i lagano se spuštao mrak.Bilo je malo ljudi,a i ono malo ljudi se žurilo svojim putem.Malo zraka mi je fakat trebalo.Stisnuo sam zube,ponovno ljut.Ono što mi se desilo,bilo je...bilo je ono što se moralo dogoditi.Bila je to posljedica gnjeva,ljtnje,bespomoćnosti,razočarenja.Bilo je izgleda neizbježno.Idealna prilika,za njega naravno.
Šetao sam ne znam koliko dugo.Udubljen u svoje misli.Razmišljao što mi se to događa.Da li gubim i ovo malo razuma što mi je ostalo.Gubim se?Stao sam i primio se za glavu.U tom trenutku je prošlo dvoje ljudi pored mene.Čudno su me pogledali i još brže ubrzali.Pogledao sam ih pomalo umorno."Nije ni čudo"-rekao sam u sebi-"Misle da sam čudak".Normalna reakcija s njihove strane.Vjerovatno bi i ja ubrzao,ako ne i zbrisao.Previše je sranja na ovom svijetu,a još više sjebanih ljudi.Jedan dan si normalan,a drugi poludiš.Koja ironija.Shit.Sjeo sam na klupicu.Postalo je sve hladnije,a i vjetar je zapuhao.No nisam htio još ići.Ne još."Počelo je"-rekao sam naglas.Želio sam toliko toga u životu,steći nešto na ovaj ili onaj način.Pošteno,nepošteno.Who cares.Molio sam se Bogu,iako nisam neki vjernik.
Obećavao mu ovo ili ono.Da ću biti ovakav ili onakav.Odgovorio je...ali krivi.Pali anđeo.Dark angel.
Sve se počelo odvijati kao u filmovima.Pokrenulo se nešto što nisam mogao više zaustaviti.
Možda to nisam ni želio?
Nastavit će se ...
