stvorena sam da opraštam, ali ne da i zaboravljam...

when i say love i mean caring
when i say give i mean sharing
but thats something you didnt do
it was something else you were up to
huring me and breaking this heart letting
it fall each day a part days bright but always
dark you left a huge mark on my heart



Ovaj vlak zivota tako jako boli.. Skoro da je stvaran..

I... Ne znam... Ostavio je jedan poseban osjecaj u meni... Nije to tako lako opisati... Pogledala sam taj mail nekoliko puta... Prvi put samo da procitam tekst... Drugi put da pogledam ove prekrasne slike koje ga prate... (Zao mi je sto ne znam cije su...) I tako nekoliko puta... O svakoj od tih nekoliko misli mogla bih se jos dosta toga napisati...



I sjetim se da je...rijec samo rijec dok joj mi ne damo znacenje, misao samo misao, dok joj mi ne damo znacenje.. I sjetim se da misao stvara iskustvo, misao stvara stvarnost, da sve nastaje, dolazi i prolazi iz nas samih,
da smo mi oni koji stvaramo i jedini koji smo odgovorni za svaki korak, svaku situaciju u svom zivotu.



No ipak, ponekad tako jako, sve... prisutno je...


i eto opet je tu



Ima jedan vlak, koji vozi do zemlje srece...
Ispred tvoje kuce mu je stanica...
Svakog dana zastane, na barem dvije sekunde...
I da ti znak i zove te "huuu-huuuuu"...
Vlak do zemlje srece, to sam ja za tebe...
Nikog drugog nema da te odvede...
Ne mogu vise da cekam putnike koji zakasne...
U mome redu voznje jos su mnoge stanice...
Zato daj probudi se, dosadno je cekanje...
I budi spremna kad cujes znak "huuu-huuuuu"...