Tako sam prokleto optimističan. Ali prava je ironija što se ti izljevi optimizma javljaju u trenucima izrazite ogorčenosti životom. Obasut prljavim rubljem, prašinom i sprženim cedejima gorčinom prljavih mi čarapa mislim o maturi. I ne tangira me što ove četri godine nisam kurca učio i što to sve sad moram naučit. Ili recimo što sam mogao danas (kao i prošlih 10 dana) nešto naučit. Jok. Sjedim pred kompjuterom i brijem kak je sve oke (method viče fuc'em...), breza pod zgradom fino raste, čak mi se i neš gradi u blizini zgtrade (a stara e štemnula clk od nekog lika s gradilištaJ). Pa jel može bit divnije il šta?
|