ništa ne mrzim kao kad je netko nesamostalan. poludim kad nekog trebam voditi za ručicu jer se taj netko ne bi uspio u protivnom ni popiškiti. razumijem kad nekoga ne poznaš i ne možeš se baš osloboditi, ali nakon 8 godina poznanstva i prijateljstva takve gluposti jednostavno ne toleriram. tako me jučer zove jedna moja prijateljica. danas bi trebali ići nešto ružno "obaviti", ali to nije toliko bitno u ovoj priči, bitno je sve ostalo.obično se naoružam strpljenjem kad s njom razgovaram ali ovih dana nisam baš raspoložena. uglavnom, zove me da me pita kakav je plan. ne znam, li-la ti ide autom pa nju pitaj. mene će samo pokupiti na langiću. "a jel bi ja mogla s vama?" šta ja znam, valjda možeš, pitaj nju. "a kad da ja dođem?" mi ćemo se naći otprilike tada pa bi bilo dobro da i ti tad budeš tamo, da te ne moramo čekati. ali nju nazovi pa se s njom dogovori, možda ona nešto drugo planira. "aha, dobro. a šta ćeš ti obući?" jebate, pa idem na sprovod a ne na zabavu. kak bi se obukla nego u crno.
danas stiže poruka: "ajmo se negdje naći, nisam sigurna gdje je to". cura nije iz metropole pa mi ne smeta da idemo skupa do tamo, ni ja do nedavno nisam znala gdje je langić. nađemo se na tramvajskoj stanici u draškovićevoj gdje vozi 11-ica. (ako došljaci išta znaju, to je onda kud vozi koji tramvaj.) "jel to prva ili druga stanica poslije sheratona?" e pa znaš šta! jebe mi se koja je stanica! da možda skoknem do siska po tebe da se ne bi izgubila do draškovićeve? ako ti nešto kažem da mi nešto nije problem, onda nije. i nemoj me još sto puta pitati jel smetaš i kako ćeš se sad ti gurati jer ću popizdit. i postaviš li još jednom neko slično glupo pitanje, zveknut ću te nasred tintare da ćeš isti tren postat normalna. osamostali se više!