nikada nisam mogla razumjeti kako profesori na fakultetima, uz toliko obrazovanje, mogu biti najobičniji glupani. valjda čovjek poludi od neprestanog učenja. zato sam i odlučila odmoriti svoju lijepu glavicu da mi se slučajno ne bi desila njihova sudbina.
jučer sam išla na konzultacije kod profesora za kojeg sam pouzdano znala da nije sav svoj, budući da sam imala jedan ispit kod njega, pa se nisam nadala nekakvom pozitivno rješenju svog problema. uz mene, bilo je još par studenata sa identičnim pitanjem. logično bi bilo i da svi dobijemo identičan odgovor na to naše identično pitanje. ali, zašto bi bilo jednostavno kad može biti komplicirano?
u kabinet uđe dečko koji je bio na redu. čuje se nekakvo mrmljanje i dečko izađe van. sjatili smo se na njega ko golubovi na mrvice kruha što ih redovito penzići prosipaju po jelačić placu. šta ti je rekao, šta ti je rekao? prvo smo ga iznenadili što smo ga tako zaskočili ali onda se sabrao: pa ništa, samo da prijavim ispit i da će mi prepisat ocjenu. vaaauuu, oduševljenje u našim očima.
u kabinet ulazi druga cura sa istim pitanjem. opet mrmljanje i vrata se otvaraju. šta je tebi rekao? - rekao je da ne zna dal će priznat ispit jer mora vitdjet. sutra će nekog pitat pa će napisat na vratima. oduševljenje polako splašnjava. ulazi treća cura sa istim pitanjem. opet mrmljanje i ona izlazi van.
šta je tebi rekao? - rekao je da će priznat ispit, samo da dođem kad bude upis ocjena
više nitko nije htio ulaziti u kabinet...