jučer mene zove moja prijateljica ma-ne-mogu-rina (objašnjenje u nekom od slijedećih postova) da me pita kako mi je kuća na murteru. naravno da mi je prva reakcija bila "pa jel ona normalna, pita kak mi je kuća a ne kako sam ja". rekla sam joj da mi je kuća dobro al još uvijek nisam znala zašto ju to zanima. pita ona mene "pa šta ti ne znaš?". e, tu mi već nije bilo svejedno jer sam osjetila da se nešto kuha. ista stvar je bila prije koju godinu kad se desilo ono u new yorku. nazvala me prijateljica iz londona da me pita jesam li čula šta se desilo i da se javi da ipak nije otišla tamo jer je nešto iskrsnulo pa da ne mislim da se njoj moglo nešto desit. a ja naravno neinformirana tuka, ni na kraj pameti da talibani haraju. al skrenula sam s teme.
dakle, pita ma-ne-mogu-rina dal ja znam šta je bilo, a ja naravno nisam znala. i obavijesti ona mene da je na murteru bila pijavica ili slično, da je prevrtalo aute, unakazilo plažu i kamp i da ima par ozljeđenih. sad sam se već bila ukakila od straha da se mojima nije nešto desilo i brzo sam završila razgovor sa marinom i nazvala sestru. veli ona da je kuća ok, al da cijeli dan pokušava naći mamu, mobitel joj je isključen a kod tetke je nema. noge su mi se odsjekle! onda meni tuka kaže "ma šalim se, tu je mama". poludila sam! došlo mi je da ju ubijem al to ću ipak morat odgodit za malo kasnije.
i tako sam ja danas popodne planirala pridružiti se svojima, al više nekako nisam baš pretjerano oduševljena. jebeš ti to, dođeš malo uživat u suncu i moru, a ono neki tamo "vjetrić" odnese cijeli otok.