četvrtak, 18.10.2007.
dvije teme
|
mislila sam da ću nakon prvog šoka postati smirenija i možda nekako moći pametnije sve gledati i komentirati... nisam mala klinkica, život je takav da se već događalo da umiru ljudi koji su mi više ili manje bliski.... i umrli i poginuli... i mladi i stari... neki su mi bili rod, neki "samo" prijatelji (naravno da prijateljstvo nikad nemože biti "samo") ili tek netko bitan nekome meni bitnome... anyway... kad sam saznala vijest, prvih nekoliko sati sam bila u šoku, znala sam da je istina, ali nekako to nisam mogla prihvatiti... stajala mi je knedla u grlu, ali ništa više od toga nisam ni reagirala ni komentirala.... na sve strane sam na netu nailazila na vijesti i komentare o događaju, ali sve su mi bile nekako iste i jednolične... imala sam osjećaj kao da osjećaju neku obavezu objaviti to što su objavljivali... ok, neki su imali stvarno obavezu, ali takvih je mali dio. sva ta kiša prvih vijesti i komentara kao da i nije dolazila za pravo do mene. onda sam pročitala post koji je prekrasno sročila regina elena i već na pola teksta su mi potekle suze. ona se kao mali čarobnjak poigrala riječima i složila ih točno tako da opisuju moje misli... kad sam čitajući njen post osjetila da su te riječi zapravo točan odraz mojih misli, te su riječi svojom snagom slomile na sitne komadiće moj "ja-sam-kul-i-nema-šanse-da-me-išta-izbaci-iz-takta" oklop... raspao se kao kristalna čaša bačena s vrha nebodera. a kad sam jednom ostala sama sa svojom knedlom u grlu i bez svog superkul oklopa... onda je krenulo i više nije bilo povratka... suze same kreću neznam koliko puta ova dva dana... svaki put kad je njegov spot na tv-u... ili kad vidim nekog tko ga je znao... npr. antoniju šolu ili tonija cetinskog... ili kad pričaju na tv-u o nesreći... ma više ni neznam na što sve... znam samo da se taman malo zbrojim i onda me za pola sata opet nešto izbaci iz takta i onda sjedim sama sa svojom knedlom u grlu, a niz obraze kreću krokodilske suze. onda se opet malo smirim... pa onda naletim na komentar da je jacques napisao baš lijepi prigodni post... pa odem to pročitat i onda pola sata psujem sve po spisku jacquesu kojeg inače obožavam i cijenim... psujem ga jer je napisao prelijepi bolno dirljiv post nad kojim sam još pola sata plakala ko kiša. onda krenem na faks i trebala bi biti kul, a baš prije predavanja mi iz mp3 playera počnu svirati tošine pjesme... i onda neznam ni na kojem sam predavanju bila, a kamoli što se događalo. i sve to zbog toše... a nije mi bio ni obitelj ni prijatelj... nisam ga čak ni upoznala nikad... što znači da ga nisam ni vidjela uživo jer nebi propustila priliku da ga upoznam... i znam da nema smisla, ali svejedno mi je sad žao ko psu što nisam okrenula naglavačke sve radio i tv postaje da se dočepam karte kad je bila promocija u tvornici... i što nisam otišla u best kad je bio tamo. a ni za jedno nisam imala baš neki dobar razlog da ne odem. znam da je već puno ljudi to pomislilo i reklo, ali ovaj događaj stvarno čovjeka tjera da se zamisli nad poslovicom ne ostavljaj za sutra što možeš učiniti danas. i eto, taj toše... tehnički, nije mi bio nitko i ništa... a opet... bio mi je puno... njegove pjesme, njegov glas... ali i sve ono što se moglo čuti o njemu, ali i ono što jednostavno vidite u čovjeku kad ga pogledate u lice, kad mu se zagledate u oči... imao je sve i postajao je sve bolji u svakom pogledu i onda se sve ovako u sekundi završilo. jeste vidjeli sve one ljude na komemoraciji... valjda nema tko nije bio... i svi koji su odlučili nešto reći, su bar na tren zastali da zadrže suzu. svi ti ljudi kojima je posao da zabavljaju narod, sad su kao mala djeca bili slomljeni, bespomoćni i uplakani.... za tonija cetinskog i inače mislim samo najbolje, ali danas mu se posebno divim jer ne mogu ni zamisliti koliko mu je teško, a imao je snage napisati stvarno predivnu pjesmu... mislim da ju nitko nije uspio pročitati, a ne pustiti barem jednu suzu. -------------------------------------------------- s obzirom da mi je već mučno od tuge i plakanja, malo ću se okupirati drugom temom koja je malo vedrija, ali sama za sebe ipak više vuče na oblačno.... mislim... ko mi kriv kad moram sve što mislim nekako izraziti... bilo bi mi puno lakše da neke moje misli mogu ostati samo moje misli... ali toga kod mene nema... pa onda nešto mislim i napišem... pa onda na to ima nekih komentara... i onda cijela zbrka oko toga... pa sam zaključila (nadam se ispravno) da bi ovdje bolje sjeo još jedan moj monolog nego višesatna rasprava s osobom koje se sve ovo tiče. pa krenimo... slušaj me pažljivo... kao što ti je već odavno jasno, ja uvijek moram reći ono što mislim. a u ovoj situaciji ti iz moga pisanja i tako vjerojatno nisi saznao ništa novo. druga je stvar ako ti sebi ne želiš priznati neke stvari jer si takav kakav jesi pa te nekih stvari strah i-ili možda sram. iskreno mi je žao ako je tako, ali ako ćemo bit pošteni - to je tvoj problem, a ja tu nemogu skoro ništa. ono što sam napisala ili što ću napisati - nebi trebalo promijeniti baš ništa. to su činjenice takve kakve jesu, bile one napisane ili ne. a komentari... ma daj, molim te... 1. nismo djeca. 2. ti dobro znaš... sve o svemu. 3. a znam i ja. 4. oni komentiraju... pa što sad?! oni mene jako malo poznaju... zanemarivo, skoro ništa... niti 1% koliko me ti znaš. a tebe pogotovo neznaju. i zato mogu komentirati što hoće, mogu misliti što hoće, ma mogu i visiti s grane... neznam zašto bi to imalo ikakve veze s našim prijateljstvom i razgovorima koje vodimo.... ni ozbiljnim ni neozbiljnim. molim te, smatram te dovoljno ozbiljnim i pametnim da možeš shvatiti što je u tome svemu bitno. nedaj da te zabrinjava komentar tamo nekog lovca u žitu koji i u padanju granata vidi romantiku. on je takva blesasta romantična duša i zato mi je gušt čitati što piše, ali to ne znači da ću sve što kaže shvatiti ozbiljno. i ne samo catchera, nego bilo koga.... eto, nadam se da je sve shvaćeno i razjašnjeno... nadam se da nećeš više šiziti oko stvari koje to ne zaslužuju... mislim da znaš da si mi "samo" jakojako dobar frend i gledam te isključivo ko frenda i ništa više. zapravo, na neki način, a to ti treba bit kompliment, doživljavam te ko frendicu... a to što si muško je sasvim usputna manje bitna pojava. neznam kako bi ti to bolje objasnila. frend si mi i to je to. nema te situacije ni tog nagovaranja ni utjecaja alkohola ili što ti ja znam čega što bi moglo promijenit moje mišljenje. catcherovim jezikom: vidim te ko baku i kvit. (iako te nisam upoznala u vrtićkoj dobi, ipak mislim da je to moguće) nakon što sam izreferirala sve ovo što mi je bilo na duši, moram ti još reći da ti je stvarno bezveze što me se onako nekako bojiš... svi moji komentari, zagrljaji i puse.... kako ne kužiš razliku... ok, znam... ti si takav... i baš si zato sladak... koliko me to živcira, toliko je sve to i dio tvog šarma... pališ avg free i prije nego što pomislim na tebe... ali daj bar onda shvati da kod mene ima u svemu tome neka razlika... shvati da te nevolim... ne, ne... prošlo je vrijeme kad sam te voljela... sad te obožavam... da, da... ok, ok, sad ležiš na podu od šoka, pa ću pričekat da se zbrojiš i nastaviš čitat... jesi? ok... slušaj dalje... najozbiljnije ti kažem da te obožavam... bolji si mi frend (frendica, hehe) nego ono dvoje s kojima sam si stvarno super već deset godina. e, al problem je u tome što ti sad u glavi vrtiš neke scenarije koji meni nikad nebi bili ni na kraj pameti... to što ja tebe ljubim, grlim, poštujem, cijenim i obožavam... to mi je sve jednako za tebe kao i za najbolju frendicu, kao i za tetu, bratića, sestričnu... i možda još neke ljude... ali uglavnom razumiješ koja je to kategorija ljudi u mom životu... mislim, nadam se da razumiješ... možda je još najjasniji primjer moj bratić... znaš da njega volim najviše na svijetu... on je moja zvijezda, sunce i mjesečina... nemam ti šta puno tu objašnjavati... pričala sam ti o njemu već jako puno puta... na kraju, ti najbolje znaš tko se meni jako sviđa u onom smislu koji tebe zabrinjava... i znaš koliko ste ti i on različiti... mislim da se još nije rodila osoba koja bi mogla pasti i na tebe i na njega... znam da mi je s njim sve uzalud, ali to sad nije tema, spomenula sam ga samo da ti još malo pojasnim ovo što sam pričala. a možeš uzeti i drugu stranu tog objašnjenja... vidiš li neku sličnost između mene i one koja će uskoro imati rođendan... dobar ti dan, naravno da ne vidiš kad nema nikakve sličnosti... jedina je sličnost što obje plačemo zbog toše, ali plačeš i ti i nema tko ne plače pa se to ne računa. eto... jel ti sad lakše? ---------- disklejmer ili štoveć: na ovom postu sam zabranila komentiranje jer je to samo tipkani oblik mojeg toka misli pa su ovaj put komentari nepotrebni, pa čak i nepoželjni. ako ipak baš imate snažnu potrebu nešto reći u vezi ovoga - nemam a ma baš ništa protiv da se javite na mail ili msn... koji vam je već poznat i uobičajen način komunikacije s otrovnim jabukama koje otrova u životu vidle nisu.  |
