|
Bila na koncertu, pa nije bilo loše. Guzica zavaljena na zapadnoj, pa malo cupkanja, pjevanja, pa opet odmor etc. Jest da su tu i tamo bili raštimani ali ok. Najgori dio večeri bio je put doma - nema tramvaja, za taksi ne dam pa pjehe kojih sat, sat i pol. Na koncertu hrpa mafijaša i njihovih sponzoruša u štiklicama na petu od 10-ak cm, prekvarcane i par kilograma zlata. A njihovi 20-ak godina stariji dedeki ih drpaju za dupe čitavo vrijeme... Odvratno, putujući cirkus. Cuga još probavljive cijene, čaše su brzo ponestale, na jednoj strani kupi bon, na drugoj po cugu pa čekaj u redu pol sata i čuvaj glavu od šaka okolnih manijaka... A sad malo žaljenja na osobnom planu. Eto, u utorak sam imala susret nakon kojega sam odlučila jednu osobu isključiti iz svojeg života. I tako ignorirala pozive, oglušila se na poruke i sl. I onda pomislim da sam možda pogriješila, možda nije bila onakva situacija kakvom sam je ja percipirala. Pa potaknuta žalopojkama sa koncerta počnem vagati. Jutros sam bila presretna kad sam vidjela da ću čitav dan imati posla preko glave, samo da ne razmišljam o njemu, o cijeloj situaciji. Ali čim je smjena završila mozak radi 110 na sat. Pa se sjetim, slobodan je do daljnjeg. I s kim će provesti te slobodne dane? S njom koju prezirem iako nije ništa kriva, s njom zbog koje nisam sretna, zbog koje dobijam samo djeliće njega a želim sve. Biti u drugom planu je odvratno, čekati da nađe vremena za mene kad nije s njom, kad ona ima druge obaveze. Pa zar sam toliki mazohist?! Koliko mi treba vremena da shvatim da mogu imati nekoga tko me stvarno zaslužuje? I onda kaže da me voli... a sve čini samo da ne budemo skupa pa si ti misli... Nemam riječi, nemam ni ideje šta da radim - muljator. Zapravo najbolje je pobjeći. Ne da mi se boriti i biti karakter kad je tako lakše. Bijeg nije rješenje ali ipak... Znam samo da se veselim drugoj suboti u srpnju, neće me biti duuuugo u Zg, Samantha pakuj kofere - idemo na zasluženi odmor! |
