otrovni dnevnik
29.04.2005., petak
Frustracija 47
Imali smo težak razgovor...probudila sam se mirna i opuštena. Prihvatila sam situaciju takvu kakva je i slegla ramenima. Učinila sam sve što sam mogla ali očito u njegovoj glavi nisam dovoljno dobra za njega. Kraj svijeta mu nije bio dovoljan. Sad bih mogla srati o sudbini i onome možda jednog dana budemo skupa, ali ne razmišljam o tome. Šta bude, bude. Puštam ga. Naravno da mi nije svejedno, ali sam otupila. Previše sam se puta u životu razočarala da bih sada opet patila. I svaki put mi je glava sve hladnija i hladnija. Okolina me pomalo čudno gleda, kako to da sam tako hladnokrvna? Nisam, ali ne mogu više. Kao da sam osuđena na takve "veze" i osjećam se kao hrčak koji trči u svojem kolutu. Ne žalim što sam bila s njim, ne žalim što sam ga upoznala. Možda je stvarno sudbina htjela tako, možda za mene postoji netko puno bolji i samo čeka svoju priliku da mi se pokaže... Ne znam, znam samo da sam ok. Sasvim ok.Jedna u kutu za moje šibenčane:) |
