Osvrt na realnost

Eto, sva težina osjećaja napuštenosti danas je pala na moje breme... dok sam putovala u praznom autobusu imala sam dovoljno mira i vremena za razmišljanje. I onda me puklo... pa gotovo je. Stvarno jest. Sinoć se nismo niti pogledali... mi... koji nismo mogli skrivati želju i poglede, nismo se pogledali. On nije pogledao. Odkuda odjednom takva hladnoća???? Razum mi govori da je dobro za mene to što se desilo. Srce mi pati. Imam povremene napade gušenja ničim!Koliko vremena će proći da mi prestane biti teško. Da mi prestane luđački faliti netko koga zapravo nikad nisam niti imala. Bio je sjena, kao i ja njemu. Ali mi je ta sjena ostavila otvorenu ranu! Želim ga!!!! A više nikad ga neću imati!!! Nisam jaka. Sutra ću možda i biti. Ali danas se moram izjadat!!!