|
Da, razbilo se. Niko ga nije razbio!
Zbog zidnih radova u mojoj spavacoj sobi, this very ogledalo je ostalo ne prichvrsceno i nestabilno prepusteno na milost i nemilost otvorenom prozoru i surovoj promaji!
Secam se jos kad je ovolicno bilo... kad sam na Toplichinom vencu nabasala na njega. Bilo je pazljivo naslonjeno na klupu pored kontejnera preko puta Muzeja Primenjene umetnosti. Nikada necu zaboraviti tu radost i odusevljenje, taj sjajan blistavi odraz kojim me je ogledalo poglednulo i pokazalo da je potpuno zdravo, spremno za nova beskrajna ogledanja u mojoj sobi!
Jedno kratko vreme nisam verovala da je neko mogao da ga odbaci. Pomislila sam kakav bi to svet moga oda bude koji zdrava nekriva ogledala ostavlja pored kontejnera. Ali sam ubrzo morala da reagujem i da ga spasem.
Toplicin venac je, kao sto je poznato, prometno mesto i bilo ko bi mogao da pokupi moje ogledalce dok ja razmisljam o njegovom i bilo kojem drugom postojanju. Buduci da je ozbiljno veliko i tesko nisam mogla sama da ga ponesem tako da sam morala u najkracem vremenskom roku da obezbedim jos jednog nosacha! Otrchala sam do najblize prijateljice koja se nalazila na Zelenom vencu i sticajem nebeskih okolnosti moj drug i brat Ilija je bio pristigo kod iste. Odmah je saosecajno poleteo sa mnom put Toplicinog venca u nadi da ogledalo jos uvek stoji na istom mestu.
I da!!
Nepomicno je lezalo kao sto sam ga i ostavila te smo stali da razvijamo strategiju kako najbezbednije da ga spustimo do najblizeg bezbednog mesta odakle cemo smisliti nacin da ga prevezemo do moje kuce na dalekom Lionu. I dok smo bezbrizno stajali i divili se gorostasnom ogledalu prisao nam je predstavnik penzionera koji su se boccali u parkicu i prijupitao pozdravljajuci:
''Dobar dan. Vidim merkarte nase ogledalo?!''
Ilija i ja smo inace ljudi od racija te brzo umemo logicno da zakljucimo tako i tad zakljucismo da to ne moze biti njihovo ogledalo vise nego sto je nase pa stadosmo samouvereno da se cenkamo: ''Kako to mislite vase?''
''Pa mi smo ga prvi videli?'', penzioner ce.
''Dobro, ako je tako, evo vama 300 dinara da popijete po pivo, zato sto ste tako fino cuvali ovo nase ogledalo, pa da se razilazimo'', ponudimo chikici.
Ovaj naravno pristane, i Ilija i ja stanemo da teglimo ogledalce.
Kako je ogledalo postajalo tesko i pocelo da pravi ozbiljnije pregibe na prstima, tako mi je osmeh na licu postajao kez. Bilo je tu i sitnijih paranoja tipa, a sta ako nam se dok budemo prelazili ulicu desi ono sto se desava u crtanim filmovima nosachima stakla?! Ali ne, osmesi su se nizali, prolaznici su se ogledali, sreci kraja nije bilo!
Transport ogledala nije bi lak ni kad se isto naslo na krovu automobila mog ujaka koji je ubrzo stigao da ga preuzme. Bilo je usput i jedne ponude od 50 eura ali sve u svemu ogledalo je bezbedno stiglo novom domu.
Bezramno ogledalo je dobilo svoje mesto u mojoj sobi. Kao svako ogledalo, postalo je centar a ubrzo i duh sobe. Sve je videlo, sve je znalo, razni su se ogledli, Mimi ga je uredno lizala i shapama prljala... Rituali djuskanja su bez njega besmisleni... Ajme meni, ajme meni... ogledalce, ogledalce...
Chitavom duzinom se prostrlo ... u param parchad...
Eh da sam bar pored njega delove da mu skupljam, il bar sliku da vam pokazem, a ne ovako u tudjini da tugujem, gde nikog svoga nemam...
Sad moram da kupim jedno... Ili da nadjem novo.
Ali nijedno nece biti isto kao ovo... moje prvo blatetsko ogledalo.
Zamislite devojchicu bez ogledala... To je tuzna devojchica, u najmanju ruku chupava, zarozana i musava.
|