ostap bender

Eto, dogodio se taj konsert Nouvelle Vague kod nas. I beše takav kakav beše, za mene lično potpuno prelep, za masu generalno takođe izvanredan a za izvođače same, jako interesantan i isunjavajući.
Da spomenem da je bilo i onih koji nisu mogli na stranu da stave činjenicu uobičajeno lošeg domo-omladinskog ozvučenja i prostora, te nisu bili u stanju dobro ni da se zabave.

Inace, sto se Gaje tice, da objavim da je viđen na tom konsertu u Domu Omladine međ 1000 ljudi (50 organizastorski spisak , 100 press i 50 francuski kulturni centar, resto rasprodato za budibogzna par sati).
A taj Gaja se daje za nekog koji me, kao progoni u stopu, a kad treba da mi se javi, on skrene pogled. Tako je to bilo u raznim kafanama, a tako je to bilo i te noći. Ovde je Dara prevrsila meru, pa zamalo da ga nisam odžepario ispred garderobe, gde je pomenuti ostavio svoju neurednu jaknu na čiviluk br. 233.
Nisam ga ošamario samo zato što je bio u društvu one lepe.
Ali ne Lepe Bajovic Ilic, koja pevaše čuveni hit Traktor traktor traktorče, vozi Mile motorče, iz još čuvenijeg slavujskog sela Mrčajevci, već lepe Maje, o kojoj pisah poslednji put.

I da ne bude da sam opčinjen Gajom kao takvim, nastavio bih malo još o konsertu odnosno gostovanju ove francuske družine u Beogradu.
Te u tom smislu, pošto smo se spontano nanjušili, rešio sam da ih, bar neke od njih, odvedem u kafanicu na čašicu razgovora i fine rakijce zvane kalvados. Naime, beše to Kula, kafana u kojoj se skupljaju s konca i konopca, te se tako i mi nađosmo tu.
I tu dobih sve potrebne informcije u vezi sa gore iznetom tvrdnjom da su se članovi benda lepo proveli u Beogradu i da su prijatno iznenađeni svojom popularnošću ali u isto vreme i toplinom publike na koju naiđoše u Srbiji.

Ako iko ima neki problem sa napred iznetom pričom neka se žali Birou.
Ja nekom takvom ništa drugo ne mogu da kažem.

Ti nisi pokojni. Video sam te, kao sto sada vidim Danila Nenezovica, shahovskog majstora rodom iz Ulcinja.

Evo kako se sve zbilo.

Podjoh, u mesecu aprilu sreda uvece, do Rexa, ulica Jevrejska.
Sastanak mi zakazase devojka naocita. Dodjoh na vreme, stadoh ispred shanka, poruchih pivo, popih.

Kad udjoh u salu, primetih neobichnu instalaciju. Na bini sedjashe Japanac, pored njega tumachica japanskoga jezika, beloputa medjutim. Sa desne strane video projektor projektovashe desktop japancevoga kompjutera.

I dok ja posmatrah ovu neobichnu instalaciju i razmisljah o tome kako ona i nije neobichna, naochita devojka iz moga drustva, skrenu mi paznju: Vidish ovaj brkalija, to je Gaja.
Umalo joj ne odgovorih bezobrazno, no pogled i misao ostadoshe mi na ovom neuglednom coveku. Odeven u najsveziju koshulju, ushtirkanu i lepog shava, on stajashe tamo, u sredini sale kao kakav rumunski dzudo bog. Malo stajashe, a malo se kretashe okolo. Chas odlazishe do bine, chas do zvuchnika da proverishe da li se zvuk jasno chuje i da ga pravilno postavishe prevodilici. Chas prolazishe i u prolazu javljashe se ljudima, osmehom i lepom rechju. Za oko mu jasno zapadashe svaka mlada i naochita devojka, ukljucujuci i moju. Shto mu vishe lepih devojaka za oko zapadashe, to se on vishe aktivirashe, te utrostruchishe svoje kretnje, osmehe i rechi lepe.

Za to vreme na bini, Japanche pokazivashe fotografije svoje zemlje, ponosito. Svaku objasnjavase ponaosob. Ljudima dosadno beshe te uhvatishe i aplaudirashe posle svake objasnjene fotografije. Paradom komandovashe ja.

U tom trenu, stade Gaja pored mene. Stade, gladi brke i pogledava ispod oka dal ga neka sada uochava. Prislonih usne njegovom uhu i shapnuh: Ka’ce pochne Kung-Fu? On se okrenushe, frknushe i nastavishe da dodiruje svoje neugledne brke. Na licu, svakako. One iste brke koje on lane prekopirashe od drugoga.

Zatim josh nekoliko puta on odlazishe gore dole, penjashe se na binu, namestashe mikrofon prevodilici, gistroshe.

Napokon, Japanche zavrshi pregled fotografija, te se uhvatishe soliranja na trinidadskom metalnom buretu za naftu iz 40tih godina. Dok on svirashe, devojchica mala igrashe. Aplauz pobrashe. Drvo zasadishe.

Tada, Japanche na binu pozvashe grupu Chinch, i umalo se ne iznenadih kad videh da se niko drugi do ovaj isti Gaja, nanovo ziv, za bas gitaru prihvatishe. Tada bi jasno svo kochoperenje i sav shtirak i sitan vez koshuljichki. Pored njega jos nekoliko vrlih a opet sumnjivih chlanova benda. Violinista nije niko drugi do onaj isti koji je preoteo mesto violinistkinje u vrlo popularnom sastavu pod sluzbenim nazivom Coffee and Cigarettes. O tome vas je Bender dr. vec nekoliko puta obavestavao. Gitarista beshe grubih crta lica, maljav i prgav, te skupini davashe poseban radikalno rokenrol anarhicni izgled, a devojka beshe lepa.
Otpevashe nekoliko pesama, pozvashe ljude da kupuju CDove i da chinodejstvuju Hard Kora. Pozivashe ljude takodje da otidju do SKCa gde svira Krsh. Nismo mogli da idemo jer smo jutrom ranili u Vrnjacku Banju. Mada, ne bismo tamo isli sve i da nismo putovali nigde.

Krs pechat sve je tako bilo.

Stigao sam na vreme u Vrnjacku Banju. Zatim sam, tragom informacija, seo u prvi aeroplan i smesta dosao u Severnu Ameriku. Ovde boravim vrlo kratko, ali dovoljno da saznam jos konspirativnih stvari vezanih za grupu Cinc i tzv. Gaju. Otom potom.