večeras ćeš spavati bez jastuka
Tko zna
možda kad se okreneš
na tvom ogledalu
još i dalje ostaju
tvoje zjene
i ja u njima,
a na bijeloj
papirnoj maramici
koju si netom zagrizla
i odbacila,
da odstraniš višak ruža,
još uvijek ostaju
mrlje uzdaha
i sjeta poljubaca.
I sada kad
izlaziš iz svoje sobe
sakrivaš me od sebe
u svom ormaru,
da uveče kad se vratiš
sita uzaludnosti
svojim ozeblim rukama
ponovo potražiš
ruke moje
u džepovima
tvog kaputa.
I večeras ćeš
kao i nekoliko
zadnjih dana
spavati bez jastuka
da ne bi ponovo čula
žamor svojih želja
koje su se pod njim
skrivale,
tamo
na nekada milom mjestu
utočišta.