I'm breathing so I guess I'm still alive

Već par dana radin na jednon odista
zahtjevnon zadatku. Pokušavan napisat post.
Uuuu,posla. Pokušavah,dan za danon
{ne,ja iman život,al pokušavan zvučat pokajano}
no jedini rezultat bješe buljenje kroz prozor.

Da,nebo ovih dana je stvarno senzacionalno. Pih.

Svaki novi dan donosi mi nekakvu inovaciju,

{inovacija među..detrdžentima? Ulošcima?
Slanin jabukama? Čime?! Zaboravih reklamu.}




a opet,kad sve to zbrojin,
oscilacija oko pozitivne nule ostaje.

Na trenutke sumnjan u jednu veeeliku
konspiraciju koja okružuje moju nadasve
slojevitu pojavu,okupiranu različitin brigama.

Prije nego ikome padne napamet nekakva
nonsensna ideja da postajen paranoična,
krećen u obranu same sebe,jer mi to riješenje
i nije nekakva očaravajuća opcija.

Pojavi se pozitivna osoba,
baš me uveseli,ali kako to već
partikularno kod mene ide, razvijan
vjerojatno krivu percepciju pa će mi se
posli romantično i nenadano to vratit u glavu.

~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~

inače,zašto služe znakovi?
Oni na ulici? Nekako nikad nisan imala
dojam da nečemu služe,osin da upotpune
prazan prostor uz sumorne linije asfalta.



E,pa kad vas zaključa negdi zbog znakova,
i onda preskačete nazubljenu ogradu i zapnete
u najdražin rebatinkama,dok se jedna vaša prija
u slow motion filmu baca pod auto da spasi svoj
prahistorijski mobitel,a druga histerično skriči grleći
stup uz konstantaciju da ona jednostavno NE može doli...

šta napravit?

Pa logično,stat sa strane i varit,
bar dok van glupa muha ne uleti u oko
i doživi frontalni sudar s vašon lećon.



I tako. Odoh pod tuš. Hladit glavu.
Ajbok.