::LUCY FAIR::

nedjelja, 05.09.2004.

GORKE SUZE PETRE PAN

Večeras me posjetila moja frendica Marki. Da popijemo kavicu. I pročavrljamo o porukama koje njezina gejlezbo cura ostavlja u mojim mail boxovima, pa i na blogu.
A meni se baš neće o tome. Jer, dotična je nedavno puštena iz institucije gdje su se zabrinjavali nad njezinim paranoičnim deluzijama. Koje su opet nezbrinute. Takoreći, uboga siročad. Vrludaju bez nadzora i misle da ja nešto petljam s Marki, pa gnjave. A pokažem li poruke Marki, ova će curi predbacivati, pa će onda gnjaviti još više. Što mislim da Marki i želi. Slutim da joj je već svega dosta i traži povod za raskid. S čime se načelno slažem, ali ne bih da ide preko mene. Jednom sam se umiješala i odmah požalila.
Srećom, u tom trenu u sobu su ušle blizanke.
«Bok, teta Marki!»
«Pa ti si Petar Pan!»
«Petra Pan», ispravi ih Marki, presretna što je kostim prepoznatljiv. Spremila se za noćašnji lezbo-bal. Pod maskama.
«A kamo ideš, Petra Pan?»
«U Nigdjezemsku, na Otok izgubljenih dječaka?»
«Neee, na Otok izgubljenih djevojčica», ozareno grakne Petra Pan.
«A kakve su izgubljene djevojčice?»
«Jesu li tužne?»
«Naprotiv, baš su gej, ovaj, vesele", vragoljasto će vječna djevojčica.
«Gdje ti je vila?»
«Tvoja Zvončica?»
«Čeka me na Otoku», smrknuto će Petra Pan.
«Sigurno je nestrpljiva…»
«I nije joj drago kad se družiš s drugim ljudima?»
«Nije. Jako je ljubomorna. Užasno. Toliko da više ne znam što ću», iskreno izvali Petra Pan.
«Odvedi je u Sirensku lagunu…»
«Na Zbogom-hrid.»
«Okrutno, cure! Sirene će je namamiti, onako malu, naivnu i bespomoćnu. Neće se znati vratiti i na kraju će se utopiti», reče Petra Pan drhtavim glasom.
«Pa što, vile ionako ne žive dugo.»
«Uskoro je više neće biti, ti ćeš imati drugu vilu…»
«A zveknute Zvončice više se nećeš ni sjećati…»
«Zašto plačeš, teta Marki?»
«Zato…zato jer sam se udebljala i kostim mi je preuzak. Čini se da šav na leđima popušta. Mogla bi mi otpasti sjena i što ću onda?»
«Uzet ćemo iglice i konca…»
«Pa će ti naša mama prišiti.»
«Što znači prišiti», upita Petra Pan.
«Pa ti si baš…»
«Strašna neznalica!»
«Nisam», naduri se Petra.
«Pazi, ako te mama slučajno pikne iglom…»
«Moglo bi te malo zaboljeti.»
«Možda, ali neću plakati. Ja sam Petra Pan, ja nikad ne plačem!»

Lucy Fair, vaša dopisnica iz Zone sumraka