Dalmacija ka mater mila

*triba čitat sa splitskin naglaskom*
Bilo jednom u Hrvatskoj. (smajlić koji zabija mač)
Krenili smo u četvrtak oko 7 i po iz Rijeke, a došli smo u Split u 7 uri ujutro. U vlaku smo čuli gas pa smo složno zapivali „Joj, što volim miris kamiona“. U najlipšem gradu na svitu dočeka nas je Vule s kombijen i preveza nan je stvari u SK Split. Bija je tu i naš prika Malki koji nas je vodija na kavu na štekatu na teraci. Prošetali smo i splitskon Rivom, di je smrad ka na Mrtvom kanalu, a pari nan se da i gori. Kad smo vidili more i Dalmaciju potekla nan je suza. Nama je Dalmacija i more ka mati, a kad vidimo mati se rasplačemo pa smo se rasplakali i kad smo more vidili (a to je i normalno jer mora nismo vidili cili dan).
U Splitu smo se puno slikavali, otišli smo do Grgura da poželimo sriću i odmarali se na trgu našeg oca, bez kojeg ne bi ni nas bilo. Neki su se i okupali na Bačvicama. Posli smo otišli do odreda od Splita di smo se malo odmorili jer nas je uvatila fjaka. Ovdi smo i igrali balun, a i radili frizure i malo se sredili da budemo lipi ka slika. Posli podne nan je doša bus pa smo otišli do Kreševog brda, di je bilo natjecanje. Tamo smo se smistili u šaatore, a neki su spavali na kaatu.
Drugi dan su ekipe krenile na stazu, a starija kategorija je morala nosit sve stvari sa sobon u rancu pa su se neki malo jidili zbog toga. Ali posli su se prestali jidit pa im je bilo ludilo. I dobro da smo nosili rebatinke jer je vrime bilo malo čudno i svugdi okolo je bilo puno makije. Staza je bila ludilo, teren je bija puno lip, ali i težak za hodat po njemu, rodovi su bili teški ali sve se to dalo napravit.
Za to vrime, mlađe ekipe su se brzo vratile sa staze pa su radili čvorove, šator, semafor i ostalo. Pratiteljice su odradile par komercijalnih snimanja pa su išle malo ubit oko, onda su malo navijale i slikavale pa su prošle cilu stazu za starije. Za vrime ručka došle su nan u posjet starije ekipe, koje su tribale napravit zadatak iznenađenja koji je svima bija najbolji. A i spiza je bila odlična, posebno ono kad smo jili manistru.
Navečer se radija zaklon, a starije ekipe su i spavale na bivaku. Za mlađe je bija KZP, a oni najstariji su posli još malo ostali i zapivali koju dalmatinsku pismu za srce i dušu.
Ujutro se tribalo rano dignit jer su bile na redu još neke discipline. Onda je tribalo i stvari spremit, a kako smo bili lini tribalo nan je skoro cili jutro. Onda spiza i na kraju proglašenje. Bili smo jako napeti i nismo znali šta će bit. Kad su pričali ko je koji u ligi mi smo skužili da nas uopće nima. I onda ka da nan se cili svit srušija, i mislili smo: „Asti, Gospe moja, pa šta je ovo?“ Ali kad smo išli čestitat onima koji su pobidili, ekipi iz Javora, oni su nan rekli da neka uzmemo jenu medalju jer da smo je zaslužili i da smo im cilo vrime bili najveća konkurencija. I nama je to tako lipo od njih da smo skoro opet suzu pustili. Stvarno im najlipša hvala, nezna čovik šta bi reka na to...
A jesan colava, zaboravila sam spomenit koji smo bili. Dica su bila osma, a ona malo veća dica deseta. Moglo je bit i bolje, a bome i gore. ;)
A evo sada idu i slije. Ima nekih za umrit od smija.

...i svoj odred vole... Tamara, Nataša i Roberta