SVe tO TrEbA u LoST

Jučer smo nas 4:dragi, njegov frend moja frendica( cura od frenda) i ja krenuli na ručak u Zagorje a ni sanjali nismo da će se to pretvoriti u potragu za nacionalnim blagom.Naime krenusmo u poznati restoran Ribič ( poznat kao mjesto gdje se jede bečki i zagrebački koji je veličine omanjeg trola)u Veliko Trgovišće u kojem sam bila sa starcima pa čak smo jednom dragi i ja solo tam otišli.Međutim, kao što je dvorac u Čarobnjaku iz Oza tešlo pronaći-tako je i za nas bome bilo teško pronać ovaj restać! Naoružala sam se uputama kako do tam doći od frendice koja je isto tam bila, napisala sam si ih na post its i krenusmo mi tak na ručak.Naime iako smo tamo bili već, nikako nismo sami znali doći do tamo- pokušali nismo sigurno godinu dana.A tada smo se izgubili na autoputu jebote-ko se izgubi na autoputu i skoro došli do slovenske granice pa smo odustali i pokunjeno otišli u MCcdonalds i tješili se kao, ma, nema tog mjesta ziher- to je sigurno plod naše mašte, fatamorgana, ne postoji to!Baš je super cheeseburger- ko jebe bečki i zagrebački- nama je super!!

Odlučismo da je danas (petak, 10.03.2006)dan kada ćemo opet pokušati i uspjeti(!!!) doći do tog restorana.I tako pošto je vrijeme bilo "prekrasno" i kiša ne da je padala neg je padala- imala sam osjećaj da će Noa na arci proći pokraj nas skup sa svim životinjama i to žirafom na krmi broda.. krenusmo u potragu za nacionalnim blagom aka Ribičem ( nema veze s pecanjem pitala ja, valjda je prezime nekog il nije uglavnom tam se ne peca).Krenuli smo oko 12 i ja sam hipnotizirano proučavala post its sa uputama: ovoga puta moramo uspjeti mantrala sam samoj sebi. moramo, moramo.. mi to možemo!!!Kad veli dragi: ko ga jebe ja znam put idemo na autoput- Upozorila sam ga da je taj autoput sjeme zla i da će nas odvest u krivom smjeru i da ćemo završit na drugoj strani svijeta sami i izgubljeni i gladni i da kog ćemo prvog onda pojest da preživimo..Odmahnuo dragi rukom i reko: Ja znam! userem se kad god to veli- znači da ćemo se izgubit stoposto!

I mi na autoputu: This is the road to hell.. Tražimo skretanje za Stubičke Toplice kojeg nema jebote! I tak vidim ja Donja Stubica i veli dragi. idemo tu: Ja reko ne jer to nisu Stubičke Toplice i prođemo mi dalje i vidimo opasno se približavamo Krapini. Ajmo natrag-ajmo. Idemo pogledat kartu koja je strgana, zgužvana i ni James Cook se ne bi snašo na njoj- ali skužimo otrpilike kam trebamo skrenut( valjda, oni su tak rekli, ja i dalje pojma nisam imala di smo i žalila sam kaj nisam mrvice kruha bacala za sobom po hajveju jer pojma nisam imala kak bumo se vratili i al bum ikad više vidjela doma svoga).I nekak dođemo do Zaboka, pa skrenemo nekam i sjećam se da je Ribič kraj nekog mosta..i vozimo se po cesti koja je asfalt vidjela 1969 na Omladinskim radnim akcijama i otad se pohabala ko stara krava-rupa na rupi--užas. I onda znak:Ribič! I vozimo se mi prema znaku, prema zvijezdi vodilji jer smo već jebeno bili gladni i mantalo nam se od slabosti i gladi ( sad je već 1 a rezervirali smo stol za 1).Pitali smo neku zagorku ili za upute : Idete tam pa skrenete tam pa lijevo pa ravno.I kurca kužimo i vozimo se i vidimo nikud ovo ne vodi i mi u rikverc i sretnemo istu babu opet i veli ona: Je pak ste se zgubili ha? Jok ti si!!! Moramo tam na glavnu cestu ( glavna nije autoput neg ono jedva asfaltirano smeće sa rupama veličine shrekove šake. Frendica je bila podrška jer je govorila: Ma sad ćemo doć, a frend je samo vikao: "Znate kaj, ja mislim da tog mjesta nema i da tu postoji kolonija izgubljenih ljudi koji su odustali od potrage za restom, oženili lokalnu seljanku i dobili kozu i kokoši od punca zagorca i sad tu žive već treću generaciju."Ja sam nadodala da se zagorci vjerojatno zajebavaju s nama ko škoti sa čudovištem iz Loch Nessa i klade koji glupi purger će se opet izgubiti u potrazi za Ribičom , koji je sinonim za jebeno škotsko čudovište koje ne postoji ili postoji..nitko ne zna- ko ni mi za ovo mjesto -više nismo sigurni da fakat nismo zabrijali da to postoji i da sad lutamo ko budale!

Nakon kaj smo par zgoraca zalili vodom i oprali ispred njihovih hiža pa nam je bilo malo lakše- ipak comic relief pomaže kad si u očajničkoj situaciji, nismo mogli vjerovati svojim očima...ali ..ali zbilja postoji!!! Majkemi istina je!! Postoji!!Nakon sat i pol potrage uspjeli smo doći do zlatnog grala: Ribiča!!! Osjećali smo se kao Kristofor Kolumbo kad je pronašao Ameriku- ponosno!! Odahnuli smo- ipak ćemo danas jesti!Pohrlili smo prema vratima, ulazu..a di je pička mu materina kak se tu uđe??? Isuse pomislih, sjebali su nas dobro, postoji ali nema ulaza hahaha evo vam kurac purgeri! Našli ste nas al ne bute jeli!!!Ali sva sreća našli smo vrata i gle čuda- naš rezervirani stol nas je čekao!!

Dok smo sjedali za stol velim ja konobaru: Oprostite kaj kasnimo ali fakat vas je teško, nemoguće za nać.Veli on:Ma nije ,lako nas je naći i nasmije se. Smrad jedan zagorski jel vidite kak se zajebavaju s nama- neka neka zapamtili smo mi put- ne bute nas više jebali, nema pitanja uputa više sad znamo i ko vas jebe...Ono ideš prema Podsusedu pa desno, pa prema, ne lijevo kod podvožnjaka, pa ravno a pa na autoput, ne staru samoborsku........... a u kuraccccccccccccccccc!!!