Lakmé
Lakmé je tročina opera Lea Delibesa, za koju su libreto napisali Edmond Gondinet i Philippe Gille. Gondinet je temu smatrao naročito pogodnom za sopranistkinju Marie van Zandt, mlade zvezde u usponu kojoj se divio. Tema je uzeta iz romana Pierrea Lotija.
Leo Delibes muziku je komponovao između 1881. i 1882., a opera je svoju praizvedbu imala u aprilu 1883. godine u pozorištu Opéra-Comique u Parizu.
Tipično za tu epohu operska priča smeštana je u egzotične krajeve, prikazuje hinduističke verske obrede, bavi se sukobom između Indijaca i britanskih doseljenika, te se neizostavno bavi sukobom između dvoje ljubavnika, koji oboje imaju obaveze koje se kôs s njihovim osećanjima.
Glazba je bogata i osećajna, a orijentalnim prizvukom u obrednim scenama i scenama s narodom koji se obično pojavljuje u scenama gde priča nije izražena. Meyerbeerova Afrikanka koristi se sličnom tehnikom slikajući razlike između Evropljana i ‘pagana’, te poseduje isti ljubavni trokut koji prepliće etničke granice na sličan način. Nežne zvučne boje i harmonije koje tvore egzotični svet spajajući ga s evropskom kulturom upravo su i bile nadahnute Meyerbeerom i Bizetom. Operu je publika odlično primila te je više puta izvedena u Opéra-Comique. Dostigla je i svetsku popularnost, i pripada velikim Delibesovim delima zajedno sa baletima Sylvia i Coppelia.
Kao što rekoh u uvodu, opera je zasnovana na romanu Pierrea Lotija, koji ima snažne autobiografske elemente nadahnute vremenom kada je autor živeo na Tahitiju. Rarahu, žena iz priče, umrla je od posledica alkoholizma. Osnovna fabula zadržana je, ali je Delibes radnju smestio u Indiju da bi mogao stvoriti sukov između Englezâ i bramanâ. Naravno, umesto alkohola, kao uzroku sloma junakinje uzet je otrovni cvet, datura (koji je smrtonosan samo na pozornici).
Najpopularniji deo opere je poznata Pesma zvona (De la fille du paria), u kojoj glas sopranistice oponaša zvuk zvonâ. Peva je Lakmé na zahtev svoga oca, bramanskog sveštenika Nilakanthe. Bez njenoga znanja otac koristi njenu pesmu da bi uhvatio prestupnika, britanskog vojnika Geralda. Gerald se zaljubljuje u Lakmé, i ona u njega. Nilakantha posmatra deo njihobvog susreta iz prikrajka, i odlazi.
Delibesova muzika stvara kontrast između lokalnih melodija i evropskog zvuka. Modalne melodije daju operi osobni šarm i upečatljivost. Pored Pesme zvona tu su i mnogi orijentalni plesovi i hinduistička obredna muzika.
Velika je greška ovu operu poistovećivati samo s čuvenom arijom. To je doista briljantna vokalna minijatura, usto prelepo orkestrirana, ali još su impresivnije stranice u kojima se protagonistkinja izražava posve suptilnim i maglovitim pevanjem. U tom je smislu pravi primer uspavanka koju Lakmé peva Geraldu na početku trećega čina, baš kao i krasni duet s početka opere (Dôme épais le jasmin ili Cvetni duet; pojavljuje se u spotu za British Airways), koji Lakmé peva s družbenicom Mallikom. Iako su likovi Nilakanthe i Geralda muzički slabije izraženi, tenorska uloga, pisana za čuvenoga Talzaca, ima očaravajući uticaj na publiku (Fantaisie aux divins mensonges i Ah! Viens, dans la fôret profonde).
Preporučujem ovaj snimak – Dessay.
|
