Zvoni..telefon… i kaži da će ovog puta biti sve što želim ja, kaži da si mene čekala..
Javljam se…
A još te volim,volim,volim kao prvog dana, ooo, i ti to znaš, samo mi se ne vraćaš…
Vraćam se na trosjed.. ponesena emocijama,ali nekako sretna..
Zvoni opet…javljam se…
Tonka, reci cvrčak, Tonka reci more, brzo nešto reci da ne bude gore.. Pogledaj po zidu igraju se sjene, Tonka dođi bliže, privij se uz mene..
Slušam…nekoliko krupnih suza kapne niz obraze.. brzo ih sklonim sa lica da nitko ne primjeti, sa smiješkom se vraćam na trosjed..i tad se počinju miješati osjećaji..
Zvoni još jednom…
Da te ne volim, bilo bi mi lako,bilo bi mi lako da te ne volim,aha…
Jep.. i on je tamo.. još jedan razlog.. sve bi bilo lakše da ne volimo.. da ne osjećamo.. da..nebi nas toliko boljelo.. ali ne bismo ni znali koji je osjećaj dati sebe drugome i primiti onu toplu i iskrenu ljubav koju može dati samo ljudsko biće.. ne, ne bi bilo lako da te ne volim, sigurno..
Ponovo zvoni..
Jer to je mala moja, rock and roll, rock and roll, rock and roll,mala to je rock.. budim se , svi me zovu, muzika se čuje, zaigrajmo skupa, cijelo društvo tu je..
Čujem glas.. predobro je.. voli me..nedostajem mu.. vidio je nju.. vidio je njih.. vidio je njega.. šalje mi pozdrave..
slušam.. i dobro je što me ne čuje..ne znam što bih rekla.. da je tu..znao bi.. vidio bi..ali nije.. sama sam.. u ovoj praznoj sobi.. u ovoj zabiti.. ne želim van..dobro je tu.. on spava u sobi..nije fer.. možda sam ja kriva..dala sam prednost drugim stvarima..nije bitno..
nego.. druge stvari su mi na pameti..
druge osobe..
druga sjećanja..
pitam se što osjećam… ne znam.. sve je tako čudno isprepleteno..
sve je tako daleko..
daleko od mene..
daleko od nas…
i imam osjećaj da se udaljujem sve više i više..
i oni koje najviše volim su sada daleko.. i oni koji me najviše vole danas nisu ovdje…
uspomene bole..kad ih se sjetim..
da li bi bilo drugačije…da nisam ovdje.. da li bi me to usrećilo?
Ne znam..stvarno ne znam…
Nije toliko ni važno..
Važno je da bih htjela..samo malo..biti doma..kod kuće..
Otvoriti ulazna vrata i udahnuti onaj miris … sjesti na trosjed koji bi zaškripio i čija bi daska pala dolje… i javiti se na poznati stari zvuk telefona i čuti njegov glas.. i navuči najdraži pokrivač preko glave.. zaspati.. i probuditi se u svojoj kući…
Možda nemam pravo to tražiti..ne..nemam pravo…
Ali imam pravo sanjati… i sutra ću sanjati… ne znam koja će boja ispasti..ali znam da ću taj trenutak biti s njom…
Zvoni još jednom..
Milena generacijo moja, da smo se rnaije sreli, Milena generacijo moja, toliko toga nas dijeli…
Da.. toliko toga nas dijeli…previše…
Ali.. Balašević bi rekao: OSTAJE NAM TO ŠTO SE VOLIMO!!!!
(Moj drug iz detinjstva
Živi sretno na selu,
ko u ruskom romanu, tačno tako
ima ženu i sina,
ima podrum pun vina
i sve mu je ravno..
U poslednje vreme
ja ga vidjam sve redje,
samo onda, uglavnom, kad nešto slavi
on se ne ljuti zbog tog,
pruži ruku i kaže nisi bio odavno
Ref.
I sećamo se dana
kad smo jos bili
divlji ko jeleni hitri,
i sve smo bliži istini i tuzi
što smo bliži sledećoj litri
Pitam ga da l' zna
da si otišla, da si otišla
ma nije strašno, kaže on,
imala je drugog, to znaš..
pitam ga da l' zna
da se volimo, da se jos volimo
ma baš si smešan, kaže on,
ponekad si klinac, baš
Moj drug iz detinjstva
život posmatra škrto,
vidi nebo i zemlju, ma, ima pravo
Ja sam prokleti pesnik
koji stoji na kiši,
koji laže i voli
Mada smo učili istu grubu životnu školu,
mi smo nekad daleki,
pa to je ljudski
svako nosi u sebi
nekog svog malog Boga
kom' se potajno moli
I zato vraćam priču na vremena
kad smo bili jeleni hitri,
i sve smo bliži istini i tuzi
sto smo bliži sledećoj litri
Pitam ga šta sad,
kad si otišla, kad si otišla
ma budi mangup, kaže on,
ima mnogo sličnih njoj
pitam ga da l' zna
da se volimo, da se još volimo
ma koješta, gundja on,
dodaj bokal, stari moj
Moj drug iz detinjstva se oženio zelen,
al' je imao sreće, ja vidis nisam
ja sam ljubio razne,
neke potpuno prazne, neke potpuno strane
I sve mi se čini
da ne postoji način
da mu objasnim tebe, jedinu pravu
zato topim u vinu čitav svet,
jer u čašu može svašta da stane
Ref.
Pitam ga da l' zna
da je nevažno što si otišla
avantura, kaže on,
šta ti sada ostaje?
ostaje mi to
što se volimo, što se volimo!!
da l' zbog vina, kaže on,
al' ovo smešno postaje)