Jedan od onih

"Ne možeš tako. Ne možeš mi svako malo slati poruke ili me zvati. Ne možeš mi slati puse. Ja znam da ti svima šalješ puse, ali trebao bi znati bolje, trebao bi znati kako ja funkcioniram i kako ću si to protumačiti. Ne možeš mi, onako usput, na kraju razgovora, reći: "Falila si mi." Ne možeš. Ne možeš mi, kad ti javim da sam prošla ispite, reći: "Super, sad sam jako sretan, znači još 6 i možemo spremati svatove". Ne možeš raditi to što radiš. Ne možeš se ponašati kao da sam ja ostavila tebe. Jer nisam. Ti si ostavio mene. I to na onaj bezobrazan način koji ti još nisam oprostila. I ne možeš mi onda cendrati ko malo dijete. Provociraš tim svojim dvosmislenim šalama iz straha da me ne izgubiš do kraja, znam, samo nećeš priznati. Želiš me, a ne želiš me. I onda takve provokacije. Onda radiš te stvari zbog kojih te mrzim i onda mrzim sebe jer dopuštam da to radiš. I onda se vrtimo u krug i ne znamo ni ti ni ja kad će to prestati. A što je najgore, ja znam da samo ja to mogu zaustaviti. A ne želim. I već sam sama sebi dosadna s tim mazohizmom, ali kako, kako da ja sad odjednom to sve prekinem kad znaš da te volim. Zato to i radiš, jer znaš. A proći će. Proći će i to. I ta ljubav, kao i sve druge. I tko zna s kim ćemo, kad i gdje završiti. Samo mi je teško zamisliti da ću nekog (morati) voljeti više od tebe. I da ćeš ti voljeti neku drugu. Ali možda će tako biti i bolje. Možda mi jednostavno nismo jedno za drugo (koliko god mi to teško bilo prihvatiti). A vrijeme će reći svoje."