Svadba, Makedonci, Prijatelj...

boomp3.com

Prvo, hvala na komentarima podrške. Tata je još u bolnici i kad ga čovjek ovako gleda, rekao bi da njemu zapravo nije ništa. Nema bolova, tlak je normalan... Doduše, stalno je pod tabletama i injekcijama pa vjerojatno zato. Ovaj tjedan ide na pretrage u Zagreb, sumnjaju na začepljene žile, što je, barem su nam tako rekli, najmanje od svih zala. Ali naravno, nije ni to dječja igra, morat će promijeniti sve životne navike, a vjerujem da to neće biti lako. Ipak, i dalje se nadamo najboljem... Optimizam do kraja.
U subotu sam bila na svadbi. Udala se moja krizmana kuma, bila je najljepša nevjesta koju sam vidjela, kao Barbika. (Samo što je ona mala i crna, a Barbike su uglavom visoke i plave, jel.) I budući da se udavala za Muslimana, na svadbi je bilo dosta Makedonaca. Što se pokazalo jako zabavnim, jer naime, oni ne znaju plesati. Zapravo, oni baš ni nemaju ritma. Jedino što znaju plesati je kolo, pa smo na kraju večeri svi bili povučeni u veće ili manje kolo. Oh, da, onaj običaj bacanja buketa... Pa, stojim ja s ostalim neudanim curama na podiju, nakon onog sramotnog plesanja, sprema se moja N. da baci buket i vidim da se okreće prema meni. Baca ona buket, on leti zrakom, ide ravno prema meni... I ja, umjesto da pružim ruku, pomaknem se. Pao je kraj mene, onda ga je podigla vjenčana kuma. Kasnije mi je mladoženja rekao: "Vidio sam ja da si se ti maknula, sram te bilo." Nije me nimalo sram, ne treba mi još brak.
Brat i ja smo bili sami na toj svadbi, mama je rekla da se ne može veseliti dok joj je muž u bolnici, a nakon darivanja, moj se braco pokupio van, tako da sam ja ostala sama. Sva sreća da je bila i jedna cura koju recimo poznajem pa sam s njom uglavnom bila na podiju.

Nešto poslije tri ujutro svatovi su se počeli razilaziti pa sam i ja otišla van u potragu za bratom. Na kraju sam još sat i pol provela vani i pred jutro skoro počela plakati jer sam shvatila da sam provela više od 14 sati u cipelama s potpeticom od 10 cm i stopala su me toliko pekla da sam mislila da ću svaki čas pasti. Konačno krećemo doma, a onda mene natjeraju da vozim. To inače ne bi bio problem, jer ja vozim svaki vikend, ali vozim svog malog limenog ljubimca, a sad je trebalo voziti naš drugi auto, veeeeliki auto, tatin ljubimac, kojeg ja nikad nisam vozila. Dakle, veliki auto + skliska cesta + visoke pete + alkohol u krvi = loša kombinacija. Na kraju sam se izula i vozila bosa i moram reći da mi je išlo skroz dobro. Ali ipak mi je draže moje malo drndalo.
Jučer sam dobar dio dana provela kod tate i kad sam krenula otipkati poruku svome kumčetu (kumici) čije ime počinje na isto slovo kao i Prijateljevo, naravno, poslala sam tu poruku njemu. I naravno, odmah poruku isprike. Navečer zvoni mobitel, zove on. Prijatelj. Pričali smo o nekim glupim stvarima, rekao mi je da nije zaboravio da mi je dužan čokoladu. /da, dužan mi je čokoladu./ Samo što je čokolada "nestala" (za to je okrivio sestru) i zapravo, ja se nisam ni snašla, a mi smo se umjesto čokolade dogovorili za palačinke i kuhano vino. Na njegov prijedlog, da ne bi bilo zabune. Naravno, velika (prevelika) je mogućnost da on zaboravi na taj dogovor (ne bi bilo prvi put) pa mi je rekao da ga podsjetim, ali sam rekla da neću, nek se sjeti sam. Za sad je dogovor u petak, ali čut ćemo se još. Ili nećemo. Da bi mi sat vremena kasnije F. rekla da ga je vidla kako stoji s nekom curom ispred jednog birca. Ne razumijem ga... Ali ako ništa drugo, dobit ću šansu za onaj razgovor koji sam toliko željela... Vidjet ćemo.