Eh, taj doček...

Bilo je ludo. Bio je to jedan od najboljih dočeka. A počelo je već od jutra. Bila sam naručena za šišanje u 9 (istina, malo sam kasnila, 9 mi je ipak bilo prerano - i kad smo kod frizure, ja sam jako zadovoljna, nije baš skroz kratko, svi kažu da mi odlično stoji...) i već oko 11 F. i ja smo bile u Clubu (tamo sam bila i na dočeku). Nisam bila s autom pa sam iskoristila priliku da popijem kuhano vino. Samo jedno. Je, popila sam to jedno, F. bi još, meni nije bilo baš fino, ja sebi naručim bambus. Popijemo mi i to, već nam je pomalo vruće i premjestimo se mi u The birc. Tamo sve puno, jedva smo se dočepale zadnjeg stola, svi već pijani, veseli... Mislim si ja, kad je već Stara godina, kad već ne vozim, ma mogla bih popiti još jedan bambus. F. misli to isto. Pijuckamo mi svoje bambuse, kad evo konobara i nosi nam još dva. A mi ih nismo naručile. Pogledamo oko sebe, a smije nam se društvo F.-inog dragog. Ajde, kad su već poslali, popit ćemo i to. Začas evo konobara s još dva bambusa. Pogledamo mi prema onom društvu, ali ovaj put nisu oni. Budući da poznajem sve konobare, pitam ih tko to šalje, oni ne smiju/ne žele reći. Ostavimo mi to na rubu stola, stižu još dva. Sad mi već sumnjamo na jednog tipa, ali pijuckamo mi dalje. Nakon kojih desetak minuta, stiže drugi konobar i nosi još četiri bambusa. Sad nam je već bilo neugodno, jer smo sve te bambuse imale na stolu, ljudi su nam se smijali, a mi onako pripite... Na kraju smo ostavile 7 bambusa na stolu, jer ipak nismo takav kapacitet i otišle. /Ne bismo išle, ali F. je bila naručena za frizuru./ Na izlazu stanem ja kod Prijatelja (koji je, ponesen atmosferom, bio jednako pripit kao i ja) i poželim mu dobru zabavu večeras gdje god da je. Stižemo nas dvije u frizerski i stiže meni poruka. Prijatelj.

Zovem ja njega, kaže on meni da će nazvati on mene.



I nastavljamo razgovor, rekao mi je da se (još) bori sam sa sobom (više ne znam iskreno kaj da mislim o tome), rekla sam mu da mi je žao što sam se razočarala u njemu, rekla sam mu ono što sam mislila, da ne može obećavati stvari, a onda se pravit lud. Na kraju sam mu rekla da i nisam zapravo toliko ljuta na njega koliko bih trebala biti. Rekao je da mu je to još gore i da bih mu trebala opalit šamar pa možda dođe k sebi. Na to sam mu rekla da nema smisla, jer ako nije došao k sebi zadnjih šest mjeseci, neće ni sad. Zamolio me da razgovaramo idući tjedan, da se nađemo negdje u metropoli, ali sam mu rekla da ne želim, jer sam ja njega molila da razgovaramo pa se pravio blesav. Na kraju sam ga samo pozdravila i zaželjela dobru zabavu.
Doma sam stigla vesela od silnih bambusa, a oko pola 10 sam bila u Clubu. Sve već puno, ali, kako kaže moja A., nas dvije smo bile najljepše.
Dobro društvo (za to je zapravo zaslužan moj brat), puno smijeha, plesa, slikanja... U ponoć sam sve najbolje prvo poželjela upravo bratu i jako mi je drago zbog toga, mnogo ljudi mi je te večeri reklo da mi zavidi na odnosu s bratom, da nikad nisu vidjeli da se brat i sestra tako dobro slažu.
Naravno, poslala sam i sms s najboljim željama Prijatelju i rekla mu da može (zajedno s društvom) doći u Club, da su počeli puštati. Desetak minuta kasnije vidla sam ga na ulazu, ali pričao je s nekom djevojkom, a kad sam se okrenula, nije ga više bilo. Pitala sam ga gdje je, rekla mu da je mogao doći barem čestitati, rekao mi je da je otišao doma. Na to sam mu odgovorila da više nema smisla, da onog čovječuljka pošalje u ***** i nek se prestane boriti. Rekla sam mu da sam željela razgovarati s njim samo da to sve zaključim (zbog sebe), ali da je došla nova godina i da sam eto zaključila i bez tog razgovora. I tu bi naša priča trebala završiti.
Oko 5 ujutro nisam više jednostavno mogla izdržati, braco me zvao da idemo dalje, ali nisam mogla, nazvala sam mamu da dođe po mene i oko 6 se srušila u krevet. /Braco je stigao u 11 ujutro./
Sve u svemu, jako sam se dobro provela... Osim toga, upoznala sam i jednu blogericu, Aibreann, zbilja je svijet malen...
I tako je stigla i ta, s moje strane dugoočekivana, 2008. godina. Nadala sam se da će biti bolja od protekle, ali kako je započela... Neće biti dobro. Tata je danas završio u bolnici. Predinfarktno stanje. Ništa ne znam, ne znam što da mislim... Nikad nije bio bolestan, nikad nije bio u bolnici i sad najednom... Grozno. A ne preostaje mi ništa drugo osim nadati se da će sve biti u redu. I opet mi se vraća osjećaj da ni ova godina neće biti dobra... Nadam se da me osjećaj vara.