Ah. Konačno.

Uf. Konačno naspavana, konačno odmorna, odlučih vam ispričati kako je bilo. Bilo je... U najmanju ruku... Čudno. Sve ćete čuti. Sve.

Dan prvi - avantura počinje.
Dogovor za put bio je ovakav - morala sam pokupiti F. najkasnije u 3.30 ujutro, doći do njenog dragog i od njega prema Varaždinu krenuti najkasnije u 3.45. A-ha. Ja sam stigla k F. TOČNO u 3.30 (znam jer je na crkvi odzvanjalo), kad ono, kod nje mrak. Kažem mami onako u šali: "Bilo bi zanimljivo da F. još spava." i zovem ju na mobitel. Zvoni, zvoni, javlja se F. snenim glasom. "Spavaš?", pitam. "Aha.", veli ona. "Šališ se, jelda?", pitam. "Ne. Kolko je sati?", pita ona mene. "Pola 4.", odgovaram ja. "Ruuuuubyyyyyy!!!!", dere se ona meni na uho. Digla se u sekundi, a ni sve stvari nisu bile spakirane do kraja. Bitno da je ona navila budilicu na 2.30. I naravno, poklopila ju i nastavila spavati. Žurba, strka, nervoza, pakiranje i krećemo napokon prema njenom dragom, naravno, kasnimo, kad ona spomene autobusnu kartu. Na mojem licu blegoteleći pogled, panika i skrušeno priznanje: "Ja sam zaboravila kartu". Autobusna karta mi nije bila ni na kraj pameti, ali bitno da sam ja sve svoje krpice ponijela. Zovem brata, budim ga usred noći da mi drugim autom dofura kartu. Budi se on, kažem ja njemu neka ode u moju sobu i na stolu potraži kartu za bus i nek mi ju doveze. On onako snen prvo mumlja čemu sad to, što će mi karta, ali dobro, znam kakav je kad se probudi, pa me to nije čudilo. Petlja on po mom stolu, prevrće papire, ja nervozna pitam: "Pa dobro, jesi ju našao?", a on meni odgovara: "Kaj tebe točno zanima?" Aaaarrrggghhh! Nikakve koristi od njega. Ništa, Ruby, vraćaj se doma po kartu. Moram napomenuti da živim 5 km od centra našeg grada, imala sam osjećaj da će se moj mali Polo razletjeti na putu do doma. Uglavnom, kartu sam pokupila, F. i dragi su nas čekali na jednoj benzinskoj, utrpali smo sve u auto, do Varaždina vozili kao manijaci i čak stigli prije busa. Bogu hvala. U busu naravno nisam spavala, pokušala sam, ali samo sam si nažuljala bubreg, pa sam ostatak puta mirno sjedila. U 7 ujutro razveselila me poruka od Prijatelja, pita jesam li uzela kupaće. Kažem da nisam, kupat ću se gola. Pričam mu kako smo krasno startale, a on odgovara da barem gore ne može. O, može.
Nekoliko sati kasnije, stižemo u Biograd. Zovem ženu kod koje smo rezervirale sobu. Ona se javlja, kažem ja da sam ja ta i ta, da se samo javljam da zna kad stižemo u Vodice, a ona meni: "Ništa vas ne čujem, ništa vas ne čujem" i poklopi slušalicu. Dobro, ajde, valjda nema signala, zovem ja opet. Mobilni telefon je isključen. Molim??? Dolazimo u Vodice, zovem opet, mobilni telefon isključen. Mislila sam da ću se rasplakati od jada. Moja F. i ja smo izvisjele, ostale bez smještaja. Hvala Bogu da prijateljičini baka i djed imaju kuću u Vodicama, pa smo išle do njih samo da ostavimo kofere, da možemo tražiti neki smještaj. Prijateljičina mama je išla s nama i nakon sat vremena hoda našle smo sobu. Bez kuhinje, ali nismo se time previše zamarale. Bitno da imamo gdje spavati.
Čim smo se raspakirale, otišle smo na plažu i ja sam se bacila u more. Koji opuštajući osjećaj... Blaženstvo. Navečer odlučile mi onako mrtve, neispavane, da idemo van. U Tribunj. Ima oko 45 minuta hoda. Mi smo hodale desetak minuta i ja sam odustala. Nisam mogla. Noge sam doslovno vukla za sobom. Znala sam da će mi biti žao, no nisam mogla. Vraćamo se u centar Vodica, srećemo društvo iz našeg grada. Među njima moj bivši, njegov brat, frend iz osnovne... Počeli nas nagovarati da idemo s njima u Tribunj i mi ipak otišle. Uz pomoć alkohola (miješali su nam bambus s rakijom) moje noge su se oporavile i bez problema sam se odšetala u Tribunj. Tamo veselo, ljudi plešu, piju, zezazju se... Plesala sam i ja, bila dobro raspoložena, a onda mi je jedan frend slučajno stao na japanku i ona se razletjela. Mrak mi je pao na oči pri pomisli da ću morati nazad bosa, preko onog prašnjavog puta. No, alkohol je radio svoje, pa sam ja u Tribunju plesala bosa, gotovo cijelu noć, a kad je bilo vrijeme za povratak, nekako smo spojili japanku s četiri ziherice koje su virile između mojih prstiju. Jesu me nažuljale, da, ali barem nisam hodala bosa.
Doma smo stigle oko 5 ujutro, bacila sam se na krevet i zaspala u sekundi. Sjećam se da sam zadnje pomislila: "Gore stvarno ne može".

Malo mi se odužio dan prvi, ali meni se čini da je trajao barem 48 sati. Nastavak ću ipak u drugom postu.