Svakog gosta tri dana dosta!

Najdraže moje, vaša Darla je toliko živčana i nervozna da bi najradije grizla. Nisam spavala tri dana. U posjeti su mi sestrične iz Like, okupirale su mi krevet, a kod brata ne mogu spavati jer hrče ko prase (ne pretjerujem), pa se malo mučim kod njega, malo u boravku na trosjedu, a onda ujutro kad mama i tata ustanu za posao odem u njjihovu sobu. I ne naspavam se. Cijeli vikend izlazim s njima, u biti, više moj brat nego ja, ali ja moram čekati kad se njima ide doma jer oni piju, a ja vozim, pa sam ja prijevoz za doma... One se napiju, zajedno s mojim bratom, uz tu razliku da one redovito povrate kad se vratimo doma... Naravno da povrate kad u jednoj večeri popiju više alkohola nego ja u tri godine!
Ja stvarno razumijem da se one žele dobro provesti i zabaviti, pokušavala sam biti susretljiva, ali ne mogu više. Jer nitko ne razumije kako je meni, zašto sam ja nervozna. A ja jednostavno ne funkcioniram kad se ne naspavam. A nisam se naspavala već tri dana. I mislim da neću ni noćas.
I počele su me smetati sve sitnice kod njih, stvarno sam čangrizava. Nemam svoj mir, a meni treba barem pola sata samoće dnevno. Noćas/danas sam došla doma u 6 ujutro, jer njima se tulumarilo, a kad sam legla u krevet (naravno, ne svoj), rasplakala sam se od muke. Možda pretjerujem, ali eto. Ne mogu si pomoći. Onda me mama došla pokriti, pa je vidjela da plačem, pa se ona nešto naljutila. I onda ja osjetim krivnju što plačem. Ne ide mi ovih dana. Čak su mi i papuče okupirane.
A sestrične su najbolje - stalno mi govore "Jadna Darla, ti se nisi pošteno naspavala otkad smo mi ovdje", ali nijedna se nije ponudila da mi ustupi mjesto u MOM krevetu. I možda jesam bezobrazna, ali jedva čekam sutra kad odu kući. Mislim da ću ići spavati u 5 popodne i neću se buditi 24 sata. Hoću svoju sobicu, svoj krevetić... Osjećam se ko izbjeglica u vlastitoj kući. Baš mi se plače. Nadam se da me bar vi razumijete, kad već nitko drugi.