Sjedim na klupi u parku. Hm, park. Ispred mene škola, sunčano, trava & lišće. Mnogo djece okolo, ali meni se čini da su ustvari mnogo svjetlosnih godina udaljena. S leđa sklizne gitara, pored mene. Gledam ju i razmišljam o zvukovima i tonovima koje može proizvesti, i gdje sam ja u tome. Gulim neki agrum koji je fina, ali rijetka stvar koju s duševnim mirom mogu jesti. Dolazi ona, i mi pričamo, te joj se smijem zbog gluposti koje je upravo izvela. Sretna sam, jer se osjećam djetetom.
Jutro, hrvatski je. Molim?! Nemoj mi reći! da nije možda gramatika, pravopis? Ja bih književnost... Profesorice draga, nisam vam zaboravila kako mi niste dopustili natjecanje unatoč mojim "sposobnostima", samo sam 3 puta zaboravila na dodatne sate našeg jezika, a jednom došla, ali taj put zadivila sve prisutne, sigurna sam. Bila sam jako indiferentna, jel se tako kaže? Svi ostali su imali izraz lica kao da ne razumiju mnogo. Ali, imate pravo, draga, ja se nisam dovoljno trudila kao drugi, ja mislilm da je dovoljno imati tu mogućnost razumijevanja nečeg. Inače ja sam mislilac. Bez muke nema nauke ali ja, mislilac često mislim da bez nauke nema MUKE.
Eh, to je već drugo. Trebam popravak. O tome sam mučila ove ljude na internetu a jesam li sa svojim cjelokupnim bićem nešto učinila, vidjet ćemo.
Samo, ja ne želim biti savršena. Eh tu smo! Ne volim kad ljudi pričaju o nekom savršenstvu ("ja savršen"), jer samo Bog zna što to ustvari znači. I, nije sve u pranju posuđa :P. Ali, sigurno nitko ne bi htio imati nekoga, ljudski savršenog. Jer takvi gotovo perfekcionisti, koji žive uz % ili 10 % zabave, ugl. tek toliko da je ima, a 90% uz obavezanje uz obveze koje su im drugi natuknuli (ovo zadnje je ono što ja ne bih). Ja sam sebi ovakva čudna, koja voli zadiviti pa kad joj se neizravno kaže, Vidiš da može kad želi. Iako više volim kad šute.

Bila sam bolesna, bar su oni to mislili. Svejedno, znala sam da se sad svi nalaze u onoj rasprava prostoriji, i došuljala sam se, onako, bolesna. Nisu znali da tzamo slušam njihove riječi, rijači koje sam shvatila da polako dolaze na meni. Začudili su se, mislim, više oni unutra kad su čuli sami sebe dok govore o meni. Pa zar oni imaju neko drugo mišljenje, osim da sma čudna i profesorici ponekad problematična? Pa oni su rekla.da..da.sam.zakon? heh. Može se tako reći. Dakle i vi, profesorice u pozadini, mislite da sam "ustvari", kako ste rekli, predivna osoba... - Ovo je bilo jako lijepo. - izjavih i potrčah onda kući, i gotovo zakurim.
O tome su m pitali ponovo tek kad sam ponovo došla u školu. A to je bilo [bla, bla]
I po tome, koje je bilo onda, zakrizna vremena meni o mom karakteru (predzadnji ili zadnji post), to je bio zaključak.
Znate li za mene, kao ljenčinu koja voli incidente? Znate. A sad, znate li za moj dalekozor, na kojemu sam sad smanjila fokus.. onaj dalekozor koji... ponekad gleda toliko daleko da ne vidi ni najbliže...