Moj svet, moja muzika.....
subota, 26.08.2006.
Anđeo moj....
Htela sam da pišem o patnjama mene zaljubljene, zbog čega žalim samu sebe, o tome kako mu nikada neću reći šta osećam, jer ionako nema smisla... a ne bih mogla ni da izgovorim to što hoću... previše emocija... onesvestila bih se.
Jutros sam se probudila sa onim osećajem nešto-sam-sanjala-ne-mogu-da-se-setim.... i u trenutku....
Sanjala sam osobu koje nema već 7 godina, osobu koja je baš mene volela najviše na svetu i to mi govorila bar jednom dnevno, a ja sam najčešće bila pravi mali pain in the ass. Sanjala sam da je grlim i pokušavam da je zadržim... nestala je.... ponovo....
A upravo sam je ja našla u sred noći, u najstrašnijem stanju... pomogla.... pokušala da pomognem... dozivala u pomoć, a njoj šaputala da će biti sve u redu. Kada je sve bilo gotovo, ja sam doživela napad panike, po prvi put u životu. Zapravo, tada nisam ni znala šta mi je, mislila sam da umirem.... pokušavala sam da dođem do vazduha i bilo me je strah.
STRAH menja život iz korena, usporava, sprečava, odvraća, neke svakodnevne stvari pretvara u noćnu moru. Ceo život ispretumba. STRAH je strašan.
Ta noć me je promenila. Nikada se nisam do kraja oporavila.
Kada je sve bilo gotovo, prošaputala sam: VOLIM TE.
Šapućem to svakog dana.
Kasno, Jana, kasno.....
VOLIM TE!!!!!!!!
