Lady of the Lake Scrolls

I tako, prošao Uskrs... Nisam ga, doduše, provela u zadovoljavajućoj atmosferi jer kod tate i bake, gdje smo brat i ja bili, ne drže toliko do tradicije kao mi... zapravo, NE drže do tradicije... pa sam tako ostala uskraćena i za uskrsni doručak i još par sitnica, ali preživjet ću... Bilo je i nekih drugih problema i kriznih stanja, ali neću o njima pisati... ipak... Mislim da me unatoč dobrim starim pilulama ipak trese neki PMS jer sam jučer bila upravo ekscentrično neurotična i plačljiva... danas sam već bolje i normalnije, žao mi je što sam si dozvolila da s eposvađam s bratom iako znam da je to samo još jedan slučaj naše poslovične pomaknute agresije kod koje se, u nedostatku mogućnosti za neki adekvatniji i direktniji način, ispucavamo jedno na drugom... Uostalom, ima i on sada svojih briga čak nevezanih isključivo za školu i mislim da sam mu možda trebala pružiti malo više podrške umjesto zvocanja. Probat ću ga nazvati poslije posla, ako ne danas, onda bar sutra... Oprosti, braco!
Primjećujem da moje "Pričice o Ivzy i Emzy" nisu naišle na naročit odjek u blog zajednici... Pretpostavljam da je to zato što su dugačke i, ahm, dosta specifičnog izričaja pa se ljudima ili ne da čitati ili ih možda smatraju bolesnima/uvredljivima/perverznima... Priznajem, vjerojatno na mahove zvuče tako, ali zapravo su dosta smiješne - za onog tko ima dovoljno uvrnut smisao za humor i dovoljno strpljenja da ih pročita... (uopće ne reklamiram... hm...)
Posvađala sam se opet s Joeom... malo sam puno u komi zbog toga... Jednostavno nekad budem previše umorna od opravdavanja njega i naše veze pred cijelom svojom obitelji, pri čemu polako počinjem shvaćati da što god on napravi, nije dovoljno dobro da bi oni promijenili svoje mišljenje o njemu (koje su stekli, budimo realni, zbog svojedobno itekako dobrih razloga) i vjerojatno će uvijek biti tako, a počinjem se pitati jesam li ja dovoljno jaka da sljedećih nekoliko desetaka godina opravdavam njega pred svima... i živim s time. Još je veći problem što, kad to radim, ni sama nisam sasvim sigurna u to što govorim. Ne znam, sva sam zbrkana... U jednom trenutku sam sasvim sigurna u jedno, u drugom trenutku u nešto sasvim suprotno... Kao da sam zapela u neku fazu u kojoj sam totalno kronično nezadovoljna onim stvarima koje su mi bitne u životu, pokušavam nešto promijeniti, učiniti boljim... a sve što pokušavam ili ne dovodi do nikakvog pomaka ili do jedva zamjetnog... i kao da sam jedna od onih ljudi koji nikad nisu zadovoljni, a to me plaši, i pitam se jesam li zaista spremna na neke velike životne korake za koje sam do nedavno mislila da jesam...
Sad idem pročitati jednu od navedenih pričica da se malo razvedrim:-) Možda me šefica ne ulovi u zabranjenoj radnji...