NIje me napustila, dapače, nekako je, u zadnje vrijeme ima više i više...
Iako je danas petak, i ne idem van, grrr, ali nekako mi se neda, možda me ono traženje ful izmorilo, ali, moram se pohvaliti, našla sam ono što sam tražila, ali, ono što sam tražila nekoć je bio moje, zapravo, više nije moje, pa to ni nemam, ali sam našla, na tren, ili da kažem da sam našla pogled. Ma ne, to bi jadno zvučalo... ?...

I sada mi se neda van, ni u Hemingway! zašto? E! To je dobro pitanje!! Našla sam ono što sam tražila, i puklo me, tj. bilo me puklo i sad me to sto me puklo prestalo pucati. Ili je to još jedna trenutna faza! Nitko nezna. (ili bi ja to trebala znati).
I sada, jednini razlog zbog kojeg sam ja htjela ici danas i to bas u Hemingway, je jer, jer me pucalo, ne PMS, nego me puklo ono što sam izgubila ( a to što sam izgubila, e pa, drugi kazu da nije dostojno mene).
E pa nek te lijepe pričice sacuvaju za sebe jer informacija je ušla u moju glavu i očajnički traži mozak!
Sada toga više nema, a život mi se čini ispraznim, a to je moj najveći strah, samoća, kako ću sama, opet bez ičega! Sve se svelo na pogled, ali ima nade, pogledi ne znace samo pozdrav, oči su ogledalo duše, a ja vidim obzor... Plavo nebo i more...
Zašto opet, osijecam se samo, a toga se bojim, pa vracam prijasnje trenutke srece i nadam se da ce se ponoviti, a neće, i znam da nece, ali te nade ipak ima, i bilo je opet tracak nade, i bilo je... ali je nestalo, neznam, nestalo...



Zašto mi je mogucnost ponovne srece nestala...?

Svaki dan gledaš ta lica, ali tražiš jedno. Nađes sva poznata, ali ne nađes ono koje želiš. Tražiš i ne nalazis, i svo to strvinarenje te iscrpljuje, nemas više snage živjeti, pronalaziti srecu u tom pogledu kojeg tražis. Kao da ju je nemoguće nac, uloviti, jer ti nije suđena. Isto kao i tvoja....

Bojim se da je postalo nemoguće pronac taj pogled, možda ga više nikad ne sretnem, možda me taj pogled zaboravio, a ja i dalje optimista, čuvam svoje srce i nadam se, zaboravljam da će me sve to još više povrijedit.