Sad bi mi stvarno dobro došao netko da se mogu izvikati na njega pa da ispucam svu tu negativnu energiju iz sebe. Ali, budući da nitko takav nije u blizini, valjda će i ovo pomoći da se riješim svojih frustracija... :)
Mrzim kad stvari ne idu onako kako bi trebale, ili barem onako kako bih ja to htjela. A pogotovo kad se radi o stvarima koje su mi, iz nekog razloga, jako važne. Uostalom, tko to voli?
Oduvijek sam planirala gotovo sve i, bez lažne skromnosti, mislim da sam sposoban organizator. No, problem je ako mi uleti nešto neplanirano i pokvari mi cijelu koncepciju. Zapravo, mogu ja adaptirati planove ako znam o čemu se radi i ako mogu išta učiniti po tom pitanju. Najgore je kad se nešto (ne)desi, a ja ne znam zašto. I jedino što mogu učiniti je bespomoćno čekati i smišljati u glavi različite scenarije – od onih sa happy endom do najgorih mogućih... Tada poludim do kraja i postanem toliko živčana da ne mogu uopće normalno razgovarati s ljudima. Kao na primjer sada...
Druga stvar koja mi još više digne tlak u ovakvoj situaciji i samo potencira moj bijes jest rečenica «Pa nemoj se živcirati!». Da, znam da ću dobiti čir na želucu jednog dana i pomirila sam se s tom činjenicom. Kako da se ne živciram ako nešto meni izuzetno bitno u nekom trenutku krene u potpuno krivom smjeru? Šta da pustim sve da ode dovraga i nastavim kao da se ništa nije dogodilo? Ne znam ja to - meni je normalno da se živciram oko stvari do kojih mi je stalo.
Zato mi nikada nemojte reći «Smiri se!» jer će to izazvati upravo suprotan efekt. I nemojte se praviti pametnima. Znam ja da sve izgleda puno lakše i jednostavnije kad se ne događa tebi nego si ti samo objektivni promatrač, ali iz moje prespektive je to sve mnogo drukčije. Najviše mi, zapravo, može pomoći netko tko će samo biti tu da me sluša. Bez ikakvih komentara, osuda, savjeta, mišljenja itd. Kad istresem sve iz sebe puno mi je lakše, a i manje su šanse da dobijem čir na želucu. A pomoć, ako trebam, tražit ću. Bez brige, nisam jedna od onih wannabe jakih ja-sve-mogu-sama žena. :)
|
