utorak, 28.11.2006.

15:14

jedan

      živim u senci senke, tvoje senke... i znam da znaš:
      još uvek šminkam stvarnost tvojom bojom jer drukčije ne umem.
      ne razumem, ne želim pred lažnim svetom celim da se lažno veselim
      to nije osmeh - to je grč. ljudi su slepi.
      lepi dani, nasmejani - za tebe; za mene skice
      druge duge ulice, srce skitnice zgaženo nehotice
      ja znam da znaš, jer u svim snovima ti vrtim
      sve te prazne reči, praznim danima - nestaješ.
      i priča odavno nije fer, lepotica i zver - suviše razno
      sve je prazno, prazno je zarazno, neprolazno...
      vraćam se njima, zar misliš da se stvarno ponosim time?
      u mojoj glavi posle svega sve one nemaju čak ni ime!
      samo te oči, posečene vetrom, koje sjaje baš kao i moje...
      znam da znaš, al ne vidiš, i ne čuješ, i ne znaš koje
      male stvari se broje, i dok porazi se roje
      plašim se da priznam da postojiš - rane gnoje -
      i da mi fališ: fale mi dodiri, fale mi reči, fali mi osmeh,
      fali mi lice, fale mi laži, fale sitnice... dosta krivice!
      ptice selice nestaju... ja ostajem, i svi ti pogledi me plaše
      prokleti srećni, zagrljeni ljudi, te uloge su bile naše!
      samo moje i tvoje, a gde smo sad? gledaj u mene!
      nema mene... samo sene, uspomene, samo tragovi...
      koliko dobiješ, toliko daš, ti nisi smela,
      znam da znaš... znam da znaš... znam da znaš...

            jedan život - gde prestajem ja, gde počinješ ti
            jedna ljubav - gde stali smo mi, gde sad su drugi
            i reci šta je to ponos, šta je to sram? ne želim da znam
             i kad se svet sruši, na starom mestu biću sam.

      sve suze sveta sprala je kiša... na kraju nisi ni siguran
      da si uopšte plakao, niti da si dno dotakao.
      a nagao kakav jesam, slagao sam sebe da si laž
      i vratio se svojim starim stazama...
      ali ni svi peroni sveta me nimalo nisu promenili:
      i dalje isti blejer iz bloka, uvek mastarskog oka,
      nikad izvan svog toga. mikrofon i dalje rokam
      na putu do doka luke sreće...
      i dan je taj što me vara, plavetnilo neba misli skreće.
      a onda padne noć, prokleto dugi sati, sakatim srcem shvatim:
      sitnice, ponos, inati neće mi dati da pratim trag, a znam:
      sve je ništa, slomiću kazaljke, vreme će stati,
      kosmos će čekati... da samo umem da te vratim!
      tražim te, sanjam te, pijanim očima, u noćima, u tuđim licima
      u stanovnicima nekih drugih svetova - gde je naš?
      mičem usnama bez glasa dok pada zaborava plašt...
      ćutim, jer znam da znaš, uvek si znala i uvek znaš
      ti... jedina moja, tebi, koja odavno nisi jedina...
      dvaka sekunda kao godina, al barem znam na čemu sam
      i barem znam da nema nas i spreman sam da budem nasmejan pred svima
      iako te kad sam solo i dalje oblikujem od oblaka dima
      i kroz paučinu vraćam dane kad smo ti i ja još bili tim
      oprosti što nemam snage da te slažem da ti želim srecu sa njima
      i šta ce ti to od mene? sve uspomene s kaputa stresi
      i samo budi to što jesi, tu gde si, šta god da se desi
      ti budi oke i nikad ne saznaj kako to boli
      kad nekoga voliš a mrziš, kad mrziš a voliš
      i lomiš se da izdržiš...
      ostaje nada da će nekad negde neko hteti da shvati mene
      moja lutanja, maštanja i sanjanja, i znati da ih prati...
      i ko zna, možda jednom nađeš me
      tamo gdje prestajem ja, gdje počinješ ti, gde stali smo mi, gde sada su drugi
      ali srešćeš samo stranca, slučajnog prolaznika i pogled leden...
      iako te je taj neznanac nekada voleo više od sebe...

by marchelo

a stvar se može skinuti i poslušati >>OVDJE<< (3,3 mb)

<< Arhiva >>