...Nevernik...

09.05.2006., utorak

Ulomak iz knjige II

Kljuc... Katarina? O ne... Oslušnuo sam pred vratima, i zazvonio, zbog malera, ali ništa se nije culo. Nije bilo potrebe da uzvikujem njeno ime. Stan je malecak, i u tri koraka mogao sam da se uverim da u njemu više nema nikog. "Bila je gospoda "Gianfranco Ferre". Morala sam hitno da odem. Javicu ti se kad se vratim od svojih. Hvala na svemu. E". Žurila se, nije htela da je zateknem. Na kaucu je ostao omot ploce koju je stavila na gramofon. "The Best Of Ry Cooder"? Može... Trag njene glave na jastuku, pomerene porcelanske figurice na polici, moj istegljeni plavi pulover koji je ogrnula za doruckom... Zašto to njuškam? Izgleda sam skrenuo. To je samo obicna vunena stvar i ništa više... Moracu da servisiram ogledalo u kupatilu. Face koje mi projektuje u poslednje vreme sve mi se manje dopadaju. A šta je ovo? Kutijica. Fina, mala, plava kutijica za puder. Ipak nešto njeno... To sam uvracao. Pomislio sam, ako je nešto zaboravila, onda ce još nekad doci ovamo... Zvrrrrrrrrrrrr! - Halo? Katarina... Bila je povredena, i pribojavao sam se da ce banuti, ali je srecom samo nazvala. - Poceo si da juriš balavice? Mani se Kaca... - Ne. Poceo sam da ih stižem... Nije umrla od smeha. - Nadam se da si našao kljuc? To je bio uvod za velike reci. Da. To nije bila velika rec. Znao sam da je razocarana. - I? Na šta ceš se vaditi. Pricaj... Nisam nameravao ni pod A ni pod B. Ni da se vadim, ni da pricam. - Duga je to prica... Pokušala je da malo smiri loptu. - Pa dobro. Imam ja vremena... Otkud to? - Dosad ga nikad nisi imala više od sat-dva... To je bila kontra. Obicno to žena govori muškarcu, i to ju je potpuno izbacilo iz fazona. - Ne moraš da budeš neprijatan... Ali ne moram da budem ni prijatan. Smislio sam šta cu reci. Ništa... Odlutaš ponekad i sanjam sam. Priznajem, ne ide, ali pokušavam. I uvek dodje d-moll. Spusti se k'o lopov po žicama, ruke mi napuni tvojim sitnicama i teško prodje sve to. Jedan d-moll me dobije kako odeš ti. U sobi je. Glupi d-moll uvek sazna kad je to. Uhvati me čvrsto i ne popušta. Lud je za tišinom, to ne propušta. Vodi me u svoj plavičasti dom. Jedan d-moll me razvali, neki bi to prosto tugom nazvali. Nije to, šta je tuga za d-moll? Ponekad te nema i sasvim sam izmišljam način da malo smuvam dan, ali je lukav d-moll. Pusti da se svetla svud priguše, sačeka poslednje zvezde namiguše - vuče mi rukav: "Idemo!" Plaši me on, gde si ti? Hiljadu se stvari moglo desiti... Glupi d-moll, za kim tuguje svu noć. Uzme me u svoju tamnu kočiju. Nebo primi boju tvojih očiju. Znam taj put, to je prečica za bol. Jedan d-moll me razvali, neki bi to prosto tugom nazvali. Nije to, šta je tuga za d-moll? Ostala je knjiga sa par nepročitanih strana i neke stvarčice od herendi porcelana. I jedan pulover u kom si bila... I ostala je ploča "Best of Ru Cooder" i fina mala plava kutijica za puder i ja sam te ostao željan, dok me bude moja mila...

- 18:01 - Komentari (13) - Isprintaj - #