...a ne mogu...

Kažu da je ljubav nešto lijepo,
ali i slijepo.
Lijepo je kad se voli,
al teško kad boli.
Ja sam naučila već,
i moram svima reć.
Ljubav nekad nudi trenutke sreće,
al boli su ipak veće.
Sve što izgleda slatko,
traje kratko.
Nije ljubav raj,
ona ima gorak kraj.
U početku je sve lako,
a poslije nije tako.
Uspomene bole,
rane su gole.
U srcu je lom,
jer tu dragi još uvijek ima dom.
Ostaje samo želja,
za trenom veselje.
Al' to je samo želja pusta,
koju su izrekla napuštena usta.
Težak je svaki san,
a još je teži dan.
Teško je leći
i nadati se sreći,
jer nje više nema,
tuga se sprema.
Teško se dići
i nadati se da si u priči,
da to ima "happy end"
nije ovo Disneyland.
Ne preostaje ništa drugo,
nego reći:"odlazi tugo!"
i boriti se da srce zaboravi sve
al' nekako ne ide...
Srce zaboravit ne može,
pa reci:"pomozi Bože!!!"
jer ožiljci su tu,
izbrisati se ne mogu.
Sad je jasno,
za kajanje je kasno.
Sad bi najbolje bilo,
ponašati se ko da se ništa nije zbilo.
Život ide dalje,
u nove nas vode šalje.
Nadajmo se samo,
da negdje tamo,
ne čeka Kupido mali,
pa da opet strelicu ispali
I da ispočetka sve ne krene,
ne želim da mi srce...
opet uvene...