....Zivot se ne broji sekundama, vec trenucima koji su ti oduzeli dah....
25.04.2006., utorak
............ja ovako ne mogu dalje..........
|
eto, znala sam, znala sam da ono moje dobro raspoloženje neće dugo potrajat... u komi sam... osjećam se tako užasno i beskorisno.... mrzim sebe i ovaj okrutni svijet u kojem se nalazim... razlog, tj samo jedna karika koja me trenutno drži je škola... praktički nije ni počela, a ja sam već u depri zbog nje... sutra tj sad već i danas pišemo test i ja imam referat koji moram znat napamet jer se ne smije čitat... a ja evo u pola 1 nemam pojma ni jedno ni drugo, a škola mi je ujutro... ovaj predmet koji pišemo mi je u k... totalnom.... trebala sam odgovarat i digne ona mene taj dan, a ja učila ko kreten, i skoro sam sve znala, i ona me uzme pitat lekciju koju sam najmanje znala, ali nisam ni šutila govorila sam nešto i da mi 1 i 2, koma, ali da bi sve bilo još gore dala mi je i 1 iz zadaće koju nisam napisala jer nisam bila u školi taj put kad im je zadala...i sad iz tog predmeta iz kojeg sam uredno uvijek imala 5 ili 4, moje ocjene su 2,1,1, i sutra je taj test a ja nemam blage!!!!!!!!!!! užas, katastrofa!!!! ništa mi u ovom prokletom životu ne ide od ruke, ljubav mi je u k.... totalnom, a škola, nju sam totalno zapustila, prosijek koji je trebao bit 4.5 samo se spušta, sve ide na gore...cijeli život mi je sjeban, ubiti uopće nisam sretna... iz početka sam zanemarila školu zbog ljubavi, a sad sam se navikla da mi je ravno za školu, a ne smije mi bit tako, jer imam još samo 4 tjedna do kraja, a ja sam sve gora i gora, mislim da više ni ne znam učit... ne znam šta mi je... ali škola i onaj jebeni teror profesora nad učenicima mi se toliko zgadio da više nemam volje ni uhvatit knjigu u ruke... čitam gradivo, ali mi ne ulazi u glavu... fuj, mrzim školu... zašto ona mora uopće i postojat, ko da će mi u životu značit šta to što sam išla u srednju, ko da ću ta znanja ikad igdje primjenit, previše je tu bezveznih predmeta koje očito učimo samo zato da nam popune satnicu... ne mogu, umorna sam od škole, nemam volje za ničim, a praktički se nalazim na prekretnici života, gdje bi trebala razmišljat o tome da što bolje prođem i o tome koji ću fax upisat... a mene boli za sve to, baš me briga, a moram mislit na to... jer je mojima neprihvatljivo da ja budem loša u školi... ali oni ne razumiju moje probleme, kao da nikad nisu bili mojih godina... ili su oni možda bili među onima kojima je Bog dao svu sreću ovog svijeta i kojima je sve išlo od ruke... i ne znam u kojem sam ja redu stajala kad se dijelila sreća, jer je to stvar koja me u potpunosti zaobišla... i zašto sad ja tu patim i plačem nad sobom, sažaljevam se(kako jadno, al eto), a drugima je sve ružičasto, imaju nekoga ko ih voli i kog oni vole, i sve im ide od ruke... zašto nije svakom dano jednako sreće... eto nezadovoljna sam sa svojim životom skroz na skroz, i ne znam šta ću... ništa ne ispada onako kako treba... i ovaj post nebi trebala ni objavit, ali baš me briga objavit ću ga pa kud puklo... možete mislit da nisam normalna, da se to sve da sredit, ali meni je sve crno, nigdje ne vidim ni onaj tračak nade koji bi mi dao volju za dalje i zbog kojeg bi pomislila da ću možda i ja jednom bit sretna... |
