"Tih dvesto šest koraka dužinom tog sokaka nikad ja nisam brojao..."


I stvarno, kroz tu malu uličicu nikad nisam brojala korake, danas me ubija znatiželja, voljela bih znati koliko ih je! Možda ih je samo stotinjak...
Kako sam i mogla brojati korake kada sam uvijek tud prolazila sa njim!

A nije ni on izbrojao korake! Tu hladnu januarsku večere, tužnu i jadnu bez snijega ispratila sam ga do ulaza. Dugo smo se grlili i plakali oboje. Rekla sam mu da to nije zbogom već "do viđenja". Ipak postalo je zbogom...
Pustila sam ga da ode, da sam ga barem zaustavila... Mislila sam, treba mu to da se malo nauči pameti. Nikad više nije nogom kročio u moju ulicu, barem koliko ja znam...

Sada bih se najrađe ustala i otišla u onu njegovu ulicu u koju ni ja odavno ne idem i kojom ne prolazim, ali strah me ponovno doći tamo, u tu ulicu gdje su ostali svi moji snovi i sva moja maštanja!

Svi mi žalimo što nismo brojali te korake!

Bila je noć i dugo sam stajao pod njenim prozorom ispred kuće broj 7a. Tišina je bila, samo koraci nekih noćnih ptica i lepet krila nekih pravih noćnih ptica. Ipak ni na trenutak nisam uspeo pod njenim prozorom te noći da je čujem kako diše, kako diše u snu...