N_A_S_M_I_J_A_N_A
ponedjeljak, 06.11.2006.
KOLIKO ZAPRAVO VRIJEDIMO?...
|
Prilično ste si dobre,i poslovno i privatno se družite,a nekad vam strašno ide na živce da bi ju otkantali bez razmišljanja.. Jel vam se dogodilo to kad? Imam prijateljicu,nismo naj,naj,najbolje,ali smo dobre.., kojoj baš i ne zavidim na složenoj obiteljskoj situaciji. Razvela se dok je još bila prilično mlada..sa nekih 20 i nešto sitno.. Iz tog braka ima kćer koja je sad tinejdžerka.. S bivšim mužem komunicira samo kad mora,a to je rijetko.. Živi u izvanbračnoj vezi s muškarcem koji je u istoj situaciji kao i ona.. Dakle,razveden i ima sina istih godina kao i njezina kćer.. I svi žive zajedno.. No,to nije problem.. Problem je što ona nije sretna...Nimalo.. Svatko sa svakim dolazi bar jednom dnevno u nekakav sukob.. Stvarno loše.. Njegov sin je napustio srednju školu..po zanimanju želi biti bad blue boysevac..Nisam mogla vjerovati kad mi je to rekla.. Njezina kćer ponavlja godinu.. Ne moram ni pričati kakav kaos.. Ali ni to nije najgore.. Najgore od svega je to što je ona svjesna da u toj kući nema mir i zadovoljstvo.. Njezin muž je ok..družimo se i privatno i stvarno nemam ništa protiv njega,čak mi je i drag..ali kad se sjetim njezinih priča,bljuje mi se.. Žena ima dosta povjerenja u mene jer mi se jada i govori mi stvarno intimne stvari i detalje vezane za svoju obiteljsku situaciju... Nikad ne bi nikome savjetovala da ostavi muža,takve odluke ipak moraš sam donijeti.. Ali više ne mogu slušati njezino kukanje..koje traje godinama.. Kad god smo zajedno na poslu..tema je njezin život.. Kad se nađemo vani..opet isto.. Ne mogu je iznevjeriti i reći joj da je dosadna i da su mi te jedne te iste priče pomalo naporne..a jesu.. Najsretnija bih bila da se više sredi i da nađe zadovoljstvo pa i pod cijenu toga da ode od njega.. Zašto se ljudi toliko potcjenjuju? Ništa ju ne veže za njega..nemaju zajedničku imovinu,zajedničku djecu..ama baš ništa.. Ako ništa drugo,ne bi trebala trpiti verbalne uvrede i ponižavanja njegovog sina.. Zašto?Pere mu,kuha a on je vrijeđa.. Zar je to vrijedno nečijih živaca?? Jesam li jako zločesta? |
- 10:37 - Vaše impresije (14) - Prepiši post - #
Dnevnik.hr |
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
Opis bloga
..Smijeh je marmelada na životnoj kriški kruha.. ..On daje okus, čini život manje suhim i lakšim za gutanje.. ...moj mail...  AKO IZGUBIM TEBE Dok me budi nova zora, znam da sretan bit će dan, jer kraj uzglavlja si moga, a na vijeđama ti san, puna ljubavi, puna nježnosti, moja stvarnost sad si ti! Ti se budiš, ti me gledaš, pun topline tvoj je glas, naša postelja je meka, sreća bdije oko nas, puni ljubavi, puni nježnosti, u toj stvarnosti smo mi! I dok predajem se milovanju tvom, neki čudni krijem strah u srcu svom, Ja te trebam, ja te ne dam, ja sam tvoj! Ako izgubim tebe, ja izgubit ću ljubav, ovu beskrajnu sreću koju pružaš mi ti. Ako izgubim tebe, ja izgubit ću nježnost, i toplinu tog gnijezda kojeg svili smo mi. Ako izgubim tebe, ja izgubit ću sve! Kad bi mogao, zauvijek, da zaustavim taj sat, da nam zanos vječno traje, što bi sve još mogli dat', našoj ljubavi, našoj nježnosti, nikad ne bi znali kraj! I dok predajem se milovanju tvom, neki čudni krijem strah u srcu svom, Ja te trebam, ja te ne dam, ja sam tvoj! PROVINCIJALKA Rekli su mi da je došla iz provincije, strpavši u kofer snove i ambicije. Drug je studirao sa njom, pa smo se najzad sreli ona i ja. Shvatih, Bože, ovo je sazvežđe za nju provincija. Srce stade kao dete da se otima, tražili smo se po prethodnim životima. Ostavih iza sebe sve, zablude, promašaje koji tište, prosto, lako, k'o neko beznačajno pristanište. O, da mi je da se još jednom zaljubim, opet bih uzeo kostim večnog dečaka. I opet bih smislio kako da prodangubim dok ona ne sleti niz hodnik studenjaka. Gorda naspram podsmeha i spletki poslednjih. Usamljeni galeb iznad mora osrednjih. Reči bi sve pokvarile, samo se ćutke pokraj mene stisla. Sami, svoji, izbeglice iz besmisla. O, da mi je da se još jednom zaljubim. Opet bih gledao niz kej kao niz prugu. I opet bih znao da se u oblak zadubim i čekao bih samo nju, nijednu drugu. Napiši mi pesmu, mazila se Nisam znao da li ću umeti.. Reči jesu moje igračke, cakle mi se u glavi kao oni šareni staklići kaleidoskopa i svaki put mi je druga slika u očima kad zažmurim.. Ali, postoje u nama neke neprevodive dubine, postoje u nama neke stvari neprevodive u reči, ne znam... Napiši mi pesmu..molila je, i nisam znao da li ću umeti. Voleo sam je tako lako, i tako sam teško to znao da pokažem. I onda, odjednom.. raspored madeža na njenim leđima, kao tajna mapa, pokazuje mi u koje zvezde treba da se zagledam... I tako, eto ti pesma, ludo jedna... |
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||