my_alterego
28.04.2006., petak
Ljubomora
Ljubomora je čudna stvar...uhvati te kada se najmanje nadaš...i počne upravljati tvojim ponašanjem...ti to ne želiš...ali si jednostavno ne možeš pomoći...radiš stvari koje ne želiš...govoriš nešto što inače ne bi...Ne mogu se otrgnuti ...a uopće nemam razloga...pojavila se iznenada...ničim izazvana...i ja se ponašam otresito, bezobrazno...znam kajat ću se kasnije...već se kajem...ali ne mogu si pomoći...Dečko ide van...zvao je i mene...ja nisam htjela...ide s društvom...ide i neka cura koju ja ne znam...i tu se javlja ljubomora...nije me strah da će me prevariti...vjerujem mu...znam da neće...ali ne mogu znati dali će mu se ta cura nabacivati...i neću ni saznati ... a mene i to izjeda...možda pretjerujem....ali ne mogu podneti ni da mu se neko nabacuje...sada smo se dopisivali i ja sam rekla kako ne želim da ide van...pa mu nisam odgovarala na poruke...sve zbog te ljubomore...reko je da će doći do mene sutra....ja mu rekla da neću biti u stanu...lagala sam... |
24.04.2006., ponedjeljak
i´m back
Vratila sam se od kuće...bilo je dobro...malo se odmorila od sestre i tako...Poželila sam dečka i dva dana nam je bilo dobro dok se jučer nismo posvađali...Svađa je izbila iz ničega...šetali smo gradom i prolazilo je mnoštvo trudnica...on je rekao kako su njemu trudnice baš ružne...Ja sam rekla kako to može reći...rekao je kako njemu nisu ni djeca slatka ni zanimljiva...ja sam rekla kako svi vole djecu i kako nije u redu da on tako kaže...On je onda počeo hiterizirati šta ja njega želim promjeniti...jel se ja možda želim udavati ili tako nešto...Ja sam rekla da ne želim...ali me uvrijedilo to što on priča...rekla sam mu da je bolje da se nismo ni vidili i otišla... Jučer nisam htjela pričati s njim, ni danas otići kod njega...napisala sam mu ako me želi vidjeti neka dođe...došao je oko 22 h i nije ostao ni pola sata. Rekao je kako ga boli stomak...a većinu vremena smo šutjeli...Kaže pričat ćemo sutra... Mi nikada nismo ozbiljno pričali o braku iako smo 4 godine zajedno...nekada se znamo zezati na tu temu...ali je izbjegavamo...Ja sam se naljutila što je on pomislio da ja želim brak jer uvijek kada on nešto kaže ja mu kažem: jadna tvoja žena...tko god ona bila... Nekada kada razmišljam o nama pomislim kako smo mi stvoreni jedno za drugo i da ćemo biti vječno zajedno ali u ovakvim trenutcima se zapitam dali ima sve to smisla...volim ga ali mi dosta stvari kod njega smeta...ništa veliko nego ti neki stavovi neke izjave... Vidit ću kako će sutra biti...ja ne želim da nam ljubav bude navika... |
10.04.2006., ponedjeljak
Home sweet home…
Prije nisam tako mislila…htjela sam pobjeći od kuće jer me sve tamo gušilo…sputavalo…nisam se mogla opustiti i izraziti….Sada je priča obratna…ovdje se gubim a kod kuće nalazim sebe…tamo dobivam priliku da budem svoja… I zato se radujem što danas idem kući….Tamo mi nije teško raditi sve stvari koje ovdje moram…jer tamo se ne očekuje od mene da radim sve…i tamo se cijeni moj trud… Obično ljudi ostare pa se zažele svoje kuće…a ja eto već sam shvatila da je kod kuće najbolje… Zato vas pozdravljam i čitamo se za 10ak dana…nemoj te me zaboraviti…jer ja vas neću… |
07.04.2006., petak
Sram...
Sada sam bolje...ono je bila samo kratkotrajna depresija...ali izvukla sam se...onda mi se sve činilo crnim...ali sada vidim da nije bilo...za ispite ima još vremena...problem je samo što sam se ja previš nadala...pa se razočarala...A što se tiče one neugodnosti koja mi se dogodila...e pa to je malo druga priča...Da ne idem u detalje recimo samo da je netko uletio u sobu u "nezgodnom trenutku"...taj netko je Dečkov Brat koji živi s njim...Taj dan mi je bilo užasno...plakala sam zbog toga...bilo mi je užasno neugodno...pobjegla sam iz stana da me ne vidi...Par dana sam izbjegavala i njega i stan (ne veliku žalost moga Dečka)....Brat je pričao sa Dečkom i rekao mu je kako mu je žao i neugodno zbog toga... Sinoć sam skupila hrabrosti i otišla tamo...cijelo vrijeme sam se osjećala neugodno...i on je mene izbjegavao, pa se do jutros nismo ni sreli...joj bilo je grozno...Inače se super slažemo i stalno pričamo i zezamo se...ali sada nismo ništa...izbjegavali smo i poglede...baš mi je bilo bezveze...nakon par sati je se on počeo obraćati meni pa smo malo pričali...onako općenito...Ali primjetila sam da me malo drugačije gleda...kada ne pričamo zagleda se u mene (misleći da ga ja ne vidim)...nije isto kao prije...čudno je...Dečko mi kaže da je i njemu još neugodno i da treba proći malo vremena dok se svi ne priviknemo...Nadam se da će se s vremenom sve vratiti u normalu...jer ne bih voljela da ne budem dobra s njim...Mislim da bi pomoglo da popričamo otvoreno o tome...ali ja nemam hrabrosti započeti...a očito ni on... |
04.04.2006., utorak
Iluzija...
"Ima trenutaka kad osjećamo da je sve loše, da naši životi tonu u neku duboku provaliju, da koliko god se trudili, ne uspijevamo vidjeti ni najmanju pukotinu kroz koju bi prošla svjetlost! "Tako se ovih dana osjećam...kao da mi sve ide nizbrdo...i ono što je dobro krenulo kao da se poništilo...Isplati li se toliko truditi...Znate li onaj osjećaj kada ste se trudili...i isplatilo se...to je predivan osjećaj... A jeste li kada osjetili da ste dali 100% a nije se isplatilo??? Ja se danas tako osjećam... Jučer mi se dogodila najveća neugodnost u životu...osjećam se grozno zbog toga...neugodno...odvratno... I onda još danas dođem na ispit za koji sam učila i to dosta i sjednem...dobijem papir...čitam pitanja i ne znam niti jedan odgovor... ništa...sav trud za ništa...iluzija raspršena u trenutku...samo jednim pogledom na papir... Najradije bih pobjegla od svega...gdje me nitko ne zna...da se odmorim od svega i svih...da ne osjećam pritisak od drugih...Jer jedva se nosim i sa pritiskom koji sama sebi namećem...Znam bit ću bolje...ali treba to dočekati... Previše ja očekujem i od sebe i od života...i onda se razočaram... Opet kao da gubim dodir sa sobom...previše sam rastrgana...opet navlačim masku... Želim da me nešto trgne...da se probudim iz ove noćne more... Opet dopuštam da me sve previše pogađa...da se previše trudim...da mi je previše stalo... |
01.04.2006., subota
Suživot
Kaže se "krv nije voda"...ne nije, ali nije ni zlato...Smatram da se poštovanje treba zaslužiti, da to ne dolazi samo po sebi, samo zato što si nekome možda u rodu...Primjer je moja sestra...ona je jednostavno takva osoba da se ja s njom ne bih nikako družila da si nismo u rodu...Volim je, ali je takav karakter i to što smo sestre ne mijenja tu činjenicu... Ona je egocentrična, razmažena osoba koja gleda samo na svoju korist...Mislim da sam dovoljno racionalna da to vidim...i iako će ona meni rijetko pomoći, ja njoj ipak priskočim u pomoć kada joj to treba, upravo zato što smo sestre...Ali to ne mijenja moje mišljenje o njoj... Još više vidim kakva je sada kada sam prisiljena da živim sa njom (bez prisustva roditelja)...U stanu smo brat ona i ja...Brat i ja živimo zajedno već 4 godine i naučili smo se slagati...ali ove godine je došla ona i sve se promjenilo...Ja gubim živce...a nju to ni najmanje ne dira...i brat je pokušava urazumiti ali ne ide...Ona je voljna napraviti nešto samo ako to njoj odgovara ili ako nešto treba od nas...Neuredna je i otkako se ona doselila stan nam je kao da je bomba pala...sve ostavlja vani i neće da sprema za sobom...ja moram to...stalno se kačimo oko svega...od novca, spremanja, spavanja pa do toga da ja ne smijem dirati njezinu odjeću iako ona moju bez problema uzima...To me sve čini toliko nervoznom a iz nekog razloga joj se ne usprostavljam...jednostavno se maknem...jer sam već naučila da ne vrijedi...uvijek izgubim... To je jedan od razloga zašto sam počela pisati blog...da si dam oduška...jer ne mogu sve to držati u sebi...Jedva čekam da se odselim odavde jer ću poluditi...Ja znam da se ona neće promjeniti jer je jednostavno takva i jedini izlaz je da se ja maknem...a to će morati pričekati dok ne završim faks i zaposlim se... |