subota, 22.04.2006.
=(
Uvik kad neko umre ja moran trpit. Niko nikad mene ne pita za moje osjećaje. Mater je uglavnon živćana i cilo vrime ćisti i tako misli da će joj bit bolje,misli da će ćišćenjem vratit vrime. Cilo vrime se na mene dere,kako ona ne može sve stić. Otac cilo vrime sumnja nešto u mene,ispituje me je li pušin,pijen,drogiran li se i to samo zato jer šutin. Govori kako mu je ža šta mi je rođak umra,ali opet ništa mene ne pita... niko nikad ne pita šta osjećan.
Evo meni je danas rođak umra. Inaće taj rođak živi u francuskoj u Parizu. Imao je tešku prometnu nesreću i šta je najgore on nije kriv....otac mu je brzo vozia i sudarili su se. Inaće moj tetak je u bolnici i teško je ozljeđen.(samo se nadan da on neće umrit). Taj rođak je meni uvik govoria da ću kad narasten bit najljepša na svitu i ovo lito san tribala ić kod njega u francusku,ali evo šta se dogodilo........umra je.......još uvik se super držin,malo zaplaćen ali ne stalno. Osjećan se nekako usamljeno,a pošto niko ne želi slušat moje jadanje to pišen na blog......jer možda će nekog ovo zanimat,pa će mi reć kako se snosit sa smrću jer ja više ne mogu! Evo pozdrav svima!
- 16:50 -
