|
|
| < | ožujak, 2010 | |||||
| P | U | S | Č | P | S | N |
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 |
| 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14 |
| 15 | 16 | 17 | 18 | 19 | 20 | 21 |
| 22 | 23 | 24 | 25 | 26 | 27 | 28 |
| 29 | 30 | 31 | ||||
Ne vraćam vam lažnu nadu. Šanse da nastavim priču su mikroskopske.
Ipak, sa mnom se nikad ne zna. Nedostatak inspiracije me natjerao da prestanem, no možda odlučim ići dalje.
Slobodno pročitajte chaptere [nema ih baš puno -.-'] i izrazite svoje mišljenje.
Prijedlozi kao i kritike su dobrodošli.
Znam, da pomalo podsjeća na Kuću Noći.
Chaptere sam vratila na blog ponajviše zbog uspomena.
Vezana sam uz ovu priču makar ona nikada nije doživjela svoj kraj.
Možda ni neće, no važna je.
Želim samo zahvaliti svom Miči i svoj Arhturu te Čori jer su bili tu i čitali sva ova sranja.
I naravno, Frenku. Da nije bilo nje, nikada ne bi shvatila kako je dobro izbaciti sve iz sebe pisanjem.
Zana [Ann Marie.]
[Don't ask za ime. Zapravo, možete. Ma kako hoćete.]
Ma divno. Ja baš imam sreće. Brat blizanac mog dečka me mrzi. Ili jednostavno ne podnosi. Di ćeš bolje. Naravno da na satu nism slušala. Ma ionako ću prepisat od Deene ili Erika. Bill me toliko uzrujao da me više nije bilo briga za nastavu. Brinula sam se. Što je rekao Tomu? Uzela sam mobitel i slušalice te pustila glazbu. Ne preglasno da čujem ako me prozovu, a ne pretiho. Sat je prošao brzo. Pokupila sam knjige koje cijeli sat nisam pomakla ni centimetra, stavila ih u torbu, i spremila mobitel u džep. Neko vrijeme sam lutala hodnicima bez cilja. Imala sam slobodan sat. Odlucila sam otici na školsko igralište, ali prije toga sam ostavila stvari u sobi, i uzela svoj iPod jer mi je baterija na mobitelu bila pri kraju. Vani je bilo prilično hladno pa sam ispod jakne obukla i vestu. Obula sam svoje najdraze Vans tenisice s kričavo rozim vezicama i izasla iz skole. Vani je puhalo, ali je sjalo sunce. Vani nije bilo nikoga. Samo sam stajala i piljila u prazno. Glava mi je tih 5 minuta bila potpuno prazna. Jedino što sam vidjela bilo je tlo išarano kredom. Odjednom sam osjetila jaku bol u leđima a nakon toga udarac nečega u pod. Okrenula sam se i shvatila da me netko pogodio košarkaškom loptom. Uzela sam loptu i podigla pogled. Iznenađeno sam zinula. Ryan je stajao negdje na pola puta između mene i koša.
''Ryan? Što ti tu radiš?''
''Zana? Isto i mene zanima.''
''Imam slobodan sat. Ti?''
''Pa... Moglo bi se reći da i ja imam.''
''Igraš košarku?''
''Aha. A ono... Pomalo. Kao klinac sam trenirao, i žao mi je odustati. Tek toliko da baš ne zahrđam.''
''Hah. Ja baš i nisam nešto.''
''Ma stvar je u vježbi.''
Pogledala sam na sat na mobitelu i shvatila da moram ići.
''Sorry. Ja moram na sat.''
''Dobro. Vidimo se sutra?''
''Naravno. 7, pol 8.''
''Da. Ma zapravo... Kad ti paše? 7 ili pol 8?
''Meni je svejedno. Ali ako moram birat... 7? Ranoranilac sam.''
''Može. Vidimo se.''
Otišla sam nazad u školu. Brzo sam hodala, i nisam baš gledala gdje idem. Išla sam hodnikom prema svojoj sobi, i zaletila se u nešto. U nekoga. Podigla sam pogled i shvatila da je to Bill. Prošli su me trnci. Znala sam da on nije agresivna osoba, ali onakav od 2 metra izgledao je zastrašujuće.
''Pazi kako hodaš!''
''Ja?'' Uvrijeđeno sam mu odvratila.
''A tko drugi?''
''Šta je tebi?''
''Ništa. Samo mi stara umire, a brat opet hoda s nekom kurvom. Sve po starom.''
''Kurvom?''
''Da, kurvom.''
''Znaš, jako mi malo fali da ti opalim šamar.''
''A kako bi to izvela?''
''Dobro, nikako. Ali onda bi udarila na neko drugo mjesto.''
''Samo mi se makni s puta.''
''Ja? Ne ne. Ti ćeš se maknut MENI s puta.''
''Nemoj biti bezobrazna. Moglo bi ti se osvetiti.''
''Hvala na brizi, ali ne trebam tebe da mi govoriš kako da se ponašam i što da radim.''
Obišla sam ga i otišla prema svojoj sobi. Osjećala sam se užasno. Ne shvaćam zašto smo se posvađali. Zašto me tako mrzi?
Shvaćam da mu je teško, ali ne mora se na meni iskaljivati. Imala sam povijest. Na tom satu sam s Tomom. Dobro je da sjedimo u zadnjoj klupi, pa možemo razgovarati u miru. Izašla sam iz sobe na hodnik i pogledala lijevo pa desno. Billa nije bilo. Plašio me takav tmuran.
Tom je već bio pred učionicom.
''Ljepoto moja...''
''Srce...''
''Što je bilo? Nekako si mi zamišljena... I tužna...''
''Maa... Pričat ću ti pod satom.''
''Može. A di je moja pusa?''
''Koja pusa?''
''Ova.'' Poljubio me. Meko i slatko. Doslovno sam se rastopila u njegovom zagrljaju.
''To si trebao zamoliti.''
''Ne trebam ja moliti. Ja samo uzmem kad hoću.''
''Neću ti to više dopuštati.''
''A je li?''
''Jel to počinje sad?''
''Da.''
''Nećeš uspjet.''
Ponovno me poljubio. Još slađe i još mekše nego prvi put.
''Vidiš?''
''Dobro, nism se skoncentrirala.''
''Hoćeš opet pokušat?''
''Dobro smirite te svoje hormone. Ili unajmite sobu.'' Do nas je došao Georg.
''I ti si s nama?'' Iznenađeno sam ga pitala.
''Da.''
''A Bill?''
''Ne.''
Odahnula sam.
''Nešto se događa između vas?'' Progovorio je Tom.
''Ma ništa. Nekako je...''
Oglasilo se zvono. Spasilo me. Sjela sam u zadnju klupu s Tomom. Izvadili smo knjige da izgleda kao da pratimo. Profesorica je kao i uvijek srala. Svaki sat smo slušali o njenim putovanjima, njenom životu, njenom djetinjstvu. Savršen sat za pričanje. Okrenula sam se prema Tomu.
''Moramo razgovarati.''
''Da, ljubavi?''
''Ozbiljno je. Ja mislim.''
''Ok. Reci.''
''Brinem se. Zbog tebe i Billa.''
''Što se dogodilo s Billom?''
''Plaši me.''
''Kako to misliš?''
''Duga priča. Nije vrijedno spomena.''
''Nego?''
''Samo hoću reći da nije sav svoj. Sjećam se kad sam ga prvi put vidjela, i ovo sad što sam vidjela danas... To nije Bill. Sigurna sam.''
Tom me tupo gledao. Ponekad sam imala osjećaj da mu je kvocijent inteligencije ispod prosjeka.
''Mislim da je to zbog vaše majke.''
''Misliš zbog...''
''Da.''
''I što ćemo sad?''
''Predlažem vam da ju odete posjetiti. Vratite se kući na tjedan-dva.''
''Misliš da je to dobra ideja?''
''Da. Billu očito fali, i brine se.''
''Aha. On je uvijek bio prvirženiji njoj nego starom.''
''Vidiš?''
''Sad?''
''Ne. Sutra. Tražite ravnatelja, i Tharu da vas puste. Javi se starcima. Spakirajte se i odite.''
''Moći ćeš baz mene?''
''Naravno. Mogla sam sama i prije tebe.'' Nasmiješio se.
''A i najvažniji ste ti Bill i vaša majka sad. Ništa drugo nije važno.''
''Dobro. Razgovarat ću s Billom.''
''Hvala. Ako kaže ne, nagovaraj ga.''
''Ok. Makar sumnjam da će odbiti.''
''Drago mi je da smo to sredili.'' Okrenula sam se prema ploči, stavila jaknu na klupu i naslonila se na ruke. Tom je samo sjedio, šutio i zurio u mene. Nisam imala snage da se okrenem prema njemu. Bila sam premorena. Jedva sam gledala u profesoricu koja se sva zanijela u priču. Kapci su mi postajali sve teži, a onda je zvonilo. Izašla sam, a Tom je bio iza mene. Vidjela sam ga kako razgovara s Billom na drugom kraju hodnika. Bill je kimao glavom, i nakon dugo vremena na licu mu se pojavio osmijeh. Uspjela sam.
Probudila sam se u svom krevetu. Bila sam dobro pokrivena. Toma nije nigdje bilo. Čudno... Ustao je prije mene... Ustao je prije podneva. Deena je još spavala. Bila sam preumorna da se ustanem. Nastavila sam ležati u krevetu i piljiti u strop. Glava mi je bila puna. Svašta se po njoj motalo. Najviše Tom, ali bilo je tu i drugih stvari. Primjerice moj rođendan. TO sranje je za 5 dana. Imam 5 dana da se pripremim na to mučenje. Potajno sam se nadala da se nitko neće sjetiti, ali znala sam da je to uzalud. Moja stara će 100% nazvati da mi čestita ili poslati mi neki ogroman poklon, a kad jedna osoba shvati shvatit će cijela škola. Ubrzo će mi svaka osoba čestitati, a većina će me i napadati nepotrebnim, glupim poklonima koje ću morati nositi po školi. Divno. Onda Tom... Ne znam kako, ali oraspoložit ću ja njega. Nešto mogu napraviti. Sigurna sam. Pa zatim Bill. Hodam s njegovim bratom. Mogli bi se bar upoznati kako spada... Glava mi je pucala. Ustala sam iz kreveta i otišla u kupaonu. Umila sam se mlakom vodom i oprala zube. Zatim sam se obukla. Bilo je 7 sati, i imala sam još dosta vremena prije početka nastave. Uzela sam svoj iPod i obula tenisice. Izašla sam na zrak. Prvo sam mislila trčati, ali sam bila prelijena za to. Umjesto toga sam šetala. Hladan zrak mi je godio. Pomogao mi je da razbistrim um...
Na red je došao i Automatic. Odmah me posjetio na onaj let. Na Toma. Na moj dom. Sjela sam na klupicu u parku. Bilo je rano pa sam osim jednog čovjeka koji je šetao svog psa bila jedina osoba u parku. Zagledala sam se u jednu ljuljačku. Podsjećala me na parkić u kojem sam se igrala kao dijete. Na istoj takvoj sam se obožavala ljuljati. Kasnije, kad sam malo narasla, tamo bi se sastajala s prijateljima i prijateljicama. Prvi poljubac pao je baš u tom parku. Pa sve zajebancije, uspomene, prijateljstva... Taj park skriva najvažnije uspomene mog života. Nikome nisam rekla, ali prije nego što sam otputovala u LA, otišla sam u taj park. Pozdravila sam se. Zvuči glupo, ali taj park mi jako puno znači...
Iz misli me trgnuo lavež psa. Prekrasni zlatni retriver stavio je svoje šape meni u krilo. Gledao me preslatkim psećim okicama.
"Rea! Pusti mladu damu na miru!" Vikno je njen vlasnik.
"Ma ne gnjavi me! Baš je slatka!" Odgovorila sam mu. Podragala sam psa, a njen vlasnik nam je prilazio. Polako.
"Rea... Je li? Baš si slatka." Polizala mi je ruku dok sam ju dragala.
"Bok."
Podigla sam pogled i shvatila da njen vlasnik nije tako star. Zapravo mogli bi se reći da ima negdje 20-ak godina.
"Eii."
"Nadam se da vam ne smeta. Mogu ja nju maknuti. Samo recite."
"Ma nije problem. Ja volim pse. Kao mala sam imala zlatnog retrivera. Baš kao Rea."
"I što se dogodilo?"
"Pogazio ga je auto. Ostao je živ, ali trpio je takve bolove da ga je otac dao uspavati. Nikad nisam toliko plakala."
"Ajme... Žao mi je."
"Bilo je to davno. Može se reći da sam preboljela. Ali uvijek će mi faliti."
"Ja ne znam što bi ja bez Ree. Kako bi bez te male maze..."
"Čuvaj ju. Ona je dragocjena. Ne daj da joj se nešto dogodi."
"Uvijek. Nego... Ja sam Ryan."
"Zana. Drago mi je." Pružili smo si ruke.
"Sjedni. Čuvaj noge za stare dane." Pomakla sam se malo u stranu da bi mu oslobodila mjesto.
"Ma nije problem. Ionako moram Reu odvest doma."
"A šteta..."
"Mogu te pitati nešto?"
"Naravno."
"Malo je glupo ali... Pa... Ja svako jutro šećem Reu ovdje. Obično oko 7 pol' 8. Da li bi htjela da se i sutra nađemo?"
"Može." Nasmiješila sam mu se.
"Super. Sad stvarno moram ići. Bok."
"Papa."
"Rea, dođi! Ajde Rea. Molim te!" Viknuo je.
Još sam neko vrijeme ostala sjediti, a onda sam pogledala na mobitel i shvatila da je već 9 sati. Otišla sam nazad u školu. Deena se tek probudila. Nije ni primjatila da me nije bilo. Otišla je u kupaonu, a na vrata je pokucao Erik.
"Ej... Deena je..."
"...u kupaoni." Odgovorila sam mu.
"Aha. Znači imam otprilike 3 sata." Počela sam se trgati od smijeha. Ne znam šta mi je bilo. Šala i nije bila toliko smiješna koliko sam se ja smijala. Jedva sam se smirila.
"Nego... Kako si ti?" Odjednom me pitao.
"Ma dobro. Ti?"
"Isto. Okej, malo me Deena muči, ali inače sam super... A Tom?"
"On... Pa... Dobro je." Opet je zavladala neugodna tišina. Godine su nas promijenile. Nekad smo bili najbolji frendovi, i uvijek bi našli temu, a sada... Sada ne znam o čemu da pričamo. Toga sam se uvijek bojala.
"Znaš, jutros sam izašla malo u šetnju. Našla sam park. Sličan onome doma."
"Stvarno? Ajme to mi budi toliko uspomena."
"Daaa. Sjećaš se kad smo se rolali i ti si me gurnuo u blato?"
"Kako bi to zaboravio? Odmah sam i ja uletio."
"Daaaaaa. Ajme bio si sav od blata. I stare su na popizdile."
"Haha. Daa. Prvo si se durila i onda si me povukla i bacila."
"Naravno. Pa zašto bi samo ja uživala kupajući se u blatu?"
"Moramo otići tamo jednom. Prisjetiti se malo svega."
"Da."
Deena je izašla iz kupaone. Još uvijek zbunjena. Da nije hodala i kopala po ormaru, zaklela bi se da još spava.
"Deena. Srećo moja... Idemo na doručak?"
"Aha. Čekaj da se obućem."
"Umm... Deena, ljubavi..."
"Da dušo?"
"Već si se obukla."
Spustila je pogled i shvatila da se već obukla.
"Ja sam stvarno debil."
Erik ju je zagrlio i izašli su iz sobe. Mrzila sam kad su se mazili, i kad su si tepali dok sam ja bila u blizini. Bilo mi je zlo od toga. Izašla sam iz sobe i krenula prema blagovaoni. Susrela sam Toma.
''Ej, zlato.'' Zagrlio me.
''Dušo... Jesi dobro?''
''Da. Joj Zana... Ne žalim sad neke posebne tretmane. Hoću da se prema meni ponašaš kao da se ništa nije dogodilo.''
''Ajde dobro.''
''Moja cura.'' Rekao je i poljubio me u obraz.
''Samo to dobijem?''
''A šta bi ti?''
Primila sam ga za glavu i poljubila ga u usta.
''Ovo. Vidiš, nije bilo teško.''
Nasmijao se.
''Zlato, jel bi te mogao zamoliti da doručkuješ za mojim stolom? Sa mnom Billom i dečkima.''
''Paaa... Valjda može.''
Sjeli smo za njihov stol. Dobro sam pratila reakcije dečki. Pogotovo Billovu. Nije ništa rekao. Nije pokazivao ni da mu je drago, ni da mu nije drago. Samo je bio... ravnodušan.
''Dečki, ovo je Zana. Zana, ovo su... dečki.''
Rukovala sam se sa svakim. Kad je došao red na Billa samo mi je hladno pružio ruku. Iskreno, to me malo povrijedilo. Jeli smo. Georg me cijelo vrijeme ispitivao o starcima, odakle dolazim... Svemu pomalo. Gustav se skoncetrirao na jelo. Kao da mu je to zadnje, a Bill je držao žlicu u ruci i gledao u prazno. Izbjegavao je moj pogled. Kao i uvijek, prva sam pojela. Gustav je uzeo još par tanjura, a Bill je nešto prebirao po tanjuru. Georg i Tom su upravo završili s jelom.
''Idemo?'' Ustao je Tom.
''Dobro. Bok dečki!'' Mahnula sam im.
''Bok Zana!'' Svi su viknuli. Zapravo svi osim Billa.
Izašli smo u dvorište. Ja i Tom. Nigdje nije bilo nikoga. Na brzinu sam pogledala na sat na mobitelu. Pol' 10.
''Tom...''
''Da?''
''Čini li ti se... Pa... Barem se meni čini da me Bill baš i ne voli.''
''Ma daj. Molim te. Samo si mu nova. Makar, on je obično onaj druželjubivi...''
''Vidiš? Znala sam. Nešto nije u redu sa mnom.''
''Zana... Zanice, ljubavi. Ništa nije loše u tebi. Misliš da bi bio s tobom da nisi savršena?''
''Paa... DA!''
''Ma neee. Ja ipak tražim savršenstvo. Kao na primjer moj auto.'' Nacerio se.
''Moooolim? Uspoređuješ mene s autom?''
''A dušo... Nije to bilo koji auto. To je MOJ AUDI.'' Primio me za struk i povukao prema sebi.
''Sad se ljutim.''
''Zašto? Rekao sam ti da si savršena.''
''I onda sve pokvario usporedbom s autom.''
''A znaš mene... Oprosti. Ali ne možeš reći da moj auto nije savršen...''
''Dobro. Savršen je. Ali... Samo ako sam ja savršenija od njega.''
''Naravno da jesi.'' Stavila sam mu ruke oko vrata i poljubila ga.
''O, sranje! Moram na sat debilu moj.'' Jedva sam se izvukla iz tog zagrljaja i potrčala prema školi.
''Aaa. Vidjet ćeš ti svoje. Sljedeći zagrljaj nećeš preživjeti!'' Vikao je za mnom. U zadnji čas sam ušla u učionicu. Sjela sam u zadnju klupu do prozora i samo gledala prema van. Čudno. Tom je i dalje staja nasred igrališta. I netko mu je prilazio. Kad sam malo bolje pogledala shvatila sam da je to Bill. Malo sam ih promatrala pokušavajući shvatiti što se događa, a onda se Bill naglo okrenuo prema meni.
